Арнаути и велике силе

146

њу најкорисније бнло кад би ce Арбанија поделила између Грчке и Србнје. „А нарочито рзокно приличи Аустрији та брига за Арнауте, кад она код своје куће не може да изиђе на крај с толиким ’ народностима. Држава, која je преживела две поделе Пољскога Царства, моћи he ваљда поднети да се и Арбанија подели. Помислите само да je пољски народ, један културан народ првога ранга, приморан да живи рашчеречен на три државе, да би у тим државама свакога Пољака стрељали као велеиздајника, који би пок}инао делом да поврати самосталност пољској држави, па he вам онда бити јасно колико je лажљива она сентименталност, која лије горке сузе само да се Арбанија не подели.“ („Радничке Новине“ од 15 новембра 1912, Беч). Право каже Др. Жупанић. Сви азштријски интереси у Арбанији не вреде једне перјанице тиролскога ловца. Она смешна височанства која се зову Измаил-Кемал-Беј, Аладро Кастриота или Алберт Гика, могли би се показивати у сваком варијете-у, па чак и у каквој оперети, по примеру њиховога колеге цара од Сахаре. Лепо би изгледали. Ако та господа имају синове, онда нека се њихови унуци пријаве, да ако се онда бз г де могло говорили о арнаутској народности. „Недостојно je једне велике силе да бзгде нервозна ситничарка. За Азштргщг била би у овој Лалканској кризи далеко пристојнија политика великих потеза, вёликодушности и достојанства. Умеете тога зазире Аустрија од сваке ситнице, види у свему опасност од балканских држава, а нарочито од Србије. Да je Аустрија моменат турске .ликвидације схватила како треба, она би се понашала пријатељски према најмлађој великој сили која се рађа. Државник широких погледа био je y стану y томе .тренутку да задобије за Аустрију