Арнаути и велике силе

149

нога Савеза настојава, да од Тројног Споразума и од Балканскога Савеза отме важан део Балканскога Полуострва и да од њега направи нову малу Турску, тако звану автономну Арбанију. Италија, која je толико страдала док je дошла до свога народног уједињења и која би због тога требала да буде заштитник и помойник Балканаца помаже Аустрији да од младе Велике Србије, па дакле и од отаџбине италијанске идеалне Кра.ъице, отме услове за живот. Како je то постало могућно? Да би то протумачили морамо се још једном вратити на Берлински Конгрес. Читаву годину дана пре тога Конгреса саопштио je Андраши у име Бизмарково италијанском амбасадору у Бечу грофу Робиљану: да Немачка не би имала ништа против ако би Италија заузела Тунис. Рим није водно рачуна о том предлогу. На самом Конгресу кад je Билов по наредби Бизмарковој саопштио представнику Италије на Контресу грофу Кортију, да би Немачка са задовољством била готова да заступа на Конгресу овлашћење за Италију да поседне Тунис, онда je гроф Корти на ту понуду одговорио оваквим ироничним питаньем ; „Зар je кнезу Бизмарку толико стало до тога да нас заплете у рат с Француском?“ (Хлумецки, у пом. св. књ., стр. 2). Бизмарк je на Берлинскоме Конгресу са сувереном свемогућношћу, свакоме, ко je само хтео да заглаба, нудио по парче Турске, само Балканцима, који су се три године крвавили за то, није хтео оставити ни оно што су јуначки освојили. Али промућурни гроф Корти „провидео je“ шта Бизмарк намераваше кад je Италији нудио Тунис, па зато je Италија пропустила врло згодну прилику за ширење своје политике на Средоземном Мору.