Арнаути и велике силе

151

на Балкану, онда je велики део италијанске журналистике видео у томе опасност за италијанске интересе на Балкану. У критском питању Италија већ не беше поред својих савезника, она беше већ почела да игра с другима. 1890 године закључила je Италија с Француском своју погодбу односно Триполиса, која je имала да сахрани и последњу срџбу што je Француска Италији макла Тунис испред носа. Али тај споразум беше само француска меница с дугачким роком, она je имала да се исплати што доцније, а може бити и никада, Да би Италију лакше придобила да чека на ту исплату, Француска je гьу врло вешто одвела на један туђ пут: у балканску политику. Арбанија и Македонија требале су да одвуку иажњу Рима од Триполиса, да постану кочница за њену акцију у северној Африци. Тиме je Француска имала још један важнији рачун, а то je да Италија нападне на аустријска старија права баш у западној половини Балканскога Полуострва, те да се услед тога расклимата ако не и сасвим развали Тројни Савез. У то дође и женидба принцесом из Црне Горе, тога „јужно-словенског Пијемонта“ и врло разграната агитацнја арнаутских исељеника у самој Италији, који су умели да обрате пажгьу Рима на источну о балу Јадрана и да изазову велико интересовање за Арбанију. То интересовање врло брзо постаде главна осовина италијанске политике. Дакле није била доста сама Иредента, него joj се придружише још италијански прохтеви на западном Балкану. Председник италијанске Скупштине Маркора већ je говорио о „нашем Трентину.“ Известилац за буџет Министарства Спољних Послова Кампа говорио je о симпатијама високога дома законе