Арнаути и велике силе

162

наставља иронију, која je под видом чувања целокупности Турске откидала парче по парче Балканскога Полуострва. Новостворено стање биће много озбиљније. Ни Француска, ни Енглеска, ни Италија, ни Русиј a неће никад допустити да се дарне у то ново статье. Чак и велики финансијски и трговачки интереси узеће то ново стање под своју заштиту. У осталом нови Балкански Савез биће у стању да се сам заштићава, јер од сада he и иза балканскога права стајати бајонети. „Наравне, то није онакав ток догађаја какав су замишљали војни кругови и аустроугарска империјалистичка партија, и многи политички и стратегијски планови пали су у воду. Појамно je што je бечки кабинет у првом изненађењу и запрепашћењу нудио Србима своје властито пристаниште у Метковићу, само да не траже своје ерпско поморско пристаниште; али док прође ова криза и разочарање, не знамо зашто не би Аустрија могла да се измири с новим стањем? Jep управо каква опасност прети монархији? Она има само да напусти извесне тенденције, да се привикне на идеју, да je Балканско Полуострво такође европска земља, која има своју историју, своје законите власнике господаре, да она ниje више колонијална домена, на коју су предузимљиви суседи ставили своју интабулацију. Када би Аустрија изјавила да се она не може прилагодити таквој будућности, то би она саму себе •оптуживала. „Зар није баш Аустрија она земља, која je за последњих 50 година тако мудро избегавала сваку политику срџбе? Кенигрец није јој нимало сметао да постане савезница Хохенцолерна. Па и ■сам Солферино није спречио А}штрију да у пружену руку Италије спусти макар два своја прста. Аустрија je досад увек умела како у својој уну-