Арнаути и велике силе

163

трашњој политицн тако и у спољним пословима да искључи сваки рад из освете. Она je пристала да са својим издајницима од године 1848 и савезницима Прајске од године 1866 закључи дуализам. Она je земљаке Кошутове и Клапкине, Андрашија и Калнокија, направила својим државним канцеларима. Аустрија, која je уобразила да je непроменљива сила, налази се напротив у непрекидној еволуцији. Монархија Хабзбурговаца нашла je начина да се помири с револуцијама, из којих су поникли Немачко Царство, Краљевина Италија и потпуно автономна Угарска. Je ли могућно да се само увећање Србије не може довести у склад са „животним интересима Аустрије“? Ако се још помисли на разлику, која постоји између српско-бугарских победа и оних догађаја, који су претходили уједињењу Немачке, Италије и дуализму, и који су их спремали, јер балканске победе нису биле никакав пораз Аустрије, него су напротив нспуниле одушевљењем и поносом 25,000.000 добрих Аустријанаца, Чеха, Пољака, Србо-Хрвата и Словенаца, онда се мора мислити да he Аустрија морати дата својој политици други правац, јер та монархија била je и остаје управо словенска сила. „Још у седници бечког рајхсрата од 6 новембра 1912, говорио je посланик Крамарж ; да Арбанију треба поделити између Србије, Грчке и Црне Горе. Посланик Сустершић изјавио je ; „Аустро-Угарска мора признати свршене чинове и мора се прилагодити новоме стаььу ствари. И нај.мање парче земље, које би се оставило Турској, било би ново легло за нёмире, и зато Аустрија нема никаквога интереса да се противи ликвидации Европске Турске. Монархија не сме Кра/ьевини Србији забранили излаз на Јадранско Море, jep се Србија дотле неће смирити, докле не доборе своје поморско пристаниште. Зар није за 11*