Арнаути и велике силе

18

тација била далеко од тога. Агитација je имала 4 главна центра; Беч, Рим, Букурешт, и „летећу колону“, која je ишла од једне европске вароши до друге. У Бечу и Риму радило се средствима из диспозиционога фонда дотичних држава. Беч je поверио Управу овога покрета професору Д-ру Пекмезису, аутору прве арнаутске граматике. У Букурешту истакао се принц Гика као претенденат на будући престо арнаутски. Велико имање кнегињино било je у стању да прикупи око себе читаву трупу Арнаута, да раде за арнаутску „државу“. Ова трупа на румунској зсмљи отварала je лепе изгледе. Зар нису Цинцари најближи суседи Арнаута, зар не би нова држава арнаутска постала у толико способнија за живот, када би она обухватила не само Арнауте, него и КуцоВлахе? Четврта „летећа трупа“ агитатора служи другоме претенденту на арнаутски престо, неком Аладару Кастриоти, који je такође врло богат и који се издаје за легитимног наследника Ђорђа Кастриоте. Али те четири трупе агитатора не руповоде се народним него чисто политичким и личним пнтересима и зато су међусобно у највећој завади ; са самим Арнаутлуком немају готово никаквих веза, јер земља и не зна за њих. Најбољи доказ за то лежи у пријатељском дочеку, који je српска војска нашла у Пуки код Миридита, и ако су страни агитатори баш код тих католичких Арнаута највише радили“. Па лепо, имају ли Арнаути живу усмену књижевност, имају ли народних песама, које певају њихове народне јунаке, које иду од уста до уста и које се наслеђују од једнога поколења на друго? Имају ли народних приповедака, које би допуштале да се загледа у народну душу? Имају ли народних пословица, у којима се обично кончентрише цела народна философија?