Арнаути и велике силе

26

би певала пеки велики догађај из прошлое™ арнаутске. „Кад један народ тако je писао године 1881 маџарски публициста и уредник пештанског „Лојда“ Ђурковић који више од 2000 година живи у истоме крају, па још није дотерао ни до своје азбуке, онда такав народ личи у својој душевној радњи на човека који- нема памћења. Свако предање, скаска или историја, песма или прича, мора се најзад и изгубити ако се нема средстава да се памћењу народном помогне зависима, и тако, и ако у животу арнаутскога народа није недостајало предмета за народну поезију, ипак су Арнаути једини изузетак од свију народа на европском копну, који немају свога народнога епа.“ Аустријски консул Хан, који je с немачком савесношћу и примерном издржљивошћу много година неуморно радио да пронађе сваку ситницу која би била корисна за карактеристику Арнаута, њему толико драгих, и који je о својим „Арнаутским студијама“ издао два велика фолијанта, није нашао ниједну арнаутску јуначку народну песму. Све што je могао наћи беху неколике мале љубавне песме и неколике народне пословице. Те тако и ми не можемо поред најбоље воље ништа друго навести од арнаутских умотворина, него ово неколико љубавних песмица и ово неколико пословица : ~Он: што ме мучиш љупко дукатско чело? Xohe ли бити места и за мене на вечери, дражесно грошевско чело? Она : Било би сувише уско и сувише врућина. Он: Узми 80 за једну ноћ, толико вреде само твоје обрве. Ти лепо поморанџино чело, које изазиваш летњу грозницу, те си и у моме мозгу направила русвај па ме истроши и измучи.“