Архив за историју Српске православне карловачке митрополије

Архив за историју српске православне карловачке митрополије 41

вати,“) и већ свакоако лажна писма и Администраторове заповђди на стране да оставите, кое нје било потреба ни да ЧЗзимате, а наипаче во оннмхЂ копердахт (ковертах) оне лажне рекомендаше да нисте предавали, врло бисте добро учинили, и 4 всего народа захвалност имали Омсте, зацо оно нис“ препоревке Г. Митрополита, не нихне лажи, сами писали, сами подписивали, а вн добро знате да в Г. Митрополит имао добарљ размљ доклев у раземе бмо, такова прудицивма народе никоимљ начином не бн учинио, а када се разболео, таки е у фантазио упао: зато промишлати не могао, него се о своеи болЂсти бавио. За остало хошцете са развмбти изЂ писма Господаре†депетирте†за кое и вамљ приварбчвемо и остаемљ Викентзи ЈманновичБ с. р.

Мажмт Несторович с. р.

Ово писмо ових владика — први је био у то време владика јенопољски — арадски, а други карансебешки — вршачки — јасно сведочи, да је поменуто наређење у Мојсијевом тестаменту кривотворено, и да владику Димитријевића није Мојсије поставио за администратора, него да су то други — а безсумње с његовим пристанком — урадили.

Што се у овом писму наводе „лажне рекомендације“, то су речене владике подразумевале под тим она препоручителна писма тобоже Мојсијева — што смо их и ми навели у реченом „Споменику“ под бр. БУП. и БУШ, а која се налазе и у реченој рукописној књизи.

Прво је писмо упућено било на дворски војени Савет, односно председника му принца Евгенија Савојског, а друго на самога председника принца Евгенија.

У реченој књизи налази се и рекомандација на „Мажарску канцеларпо“, за коју нисмо при писању поменута наша чланка знали, као ни то, да су и оне две наведене под ХУП. и ШУШ. лажне.

У свима тима рекомандацијама — које је тобоже писао сам Мојсије — препоручује он владику Димитријевића.

Кад је секретар Јамбрековић доставио владици — администратору — Димитријевићу поменуто писмо владике Вићентија и Максима, одговорио му је: „— — А пакњ за повЂрованје что намљ коменицирали о всте двоихЂ EnicKOHWBb книга, велико благодаримљ. Прилажем пак формеле писанјахЂ что вемо на заповћдљ Блаженопочившаго отца и Благодбтелч нашего (т: ј. митр. Мојсија) писали и в. Бр. тамо у Бечљ предати дали, да смотрите, весели лажива писана, и воемо ли лаже писали, что доволно имамо пробашахљт да за об о пол8е ветв покоини Господинт онако учинити находио, а да червена брада малим нЂ нје знао (биће да је под овим подразумевао писца ексарха Теофана), и досацљ со совђтомљ нЂбговимљ не било нити

%) Ово су рекли потписачи овог писма секретару Јамбрековићу с тота, што се он по смрти митрополита Мојсија придржавао владике Димитријевића и с њиме шуровао иза леђа народних изасланика који су се у Бечу бавили, и радили да се допусти држање народног сабора

Па кад се и Јамбрековић к њима придружио, изјављују му на томе потписачи своју и народну радост,