Архив за историју Српске православне карловачке митрополије

84 Архив за историју српске православне карловачке митрополије

врховному (Вићентију Поповићу-Хаџилавићу) да у напред никогда не хоћемо конфузие подизати нити измежду себе бити се ни сваћати ни псовати како смо досад, ни хрсуски (пустахијски) ствари примати ни шнима мешати се ни пити ни јети, но благочестне садржавати се и лепо живети и игумену чест и поштење и покорност чинити и о монастирских потреба радити и подвизати се, један другом љубов и чест чинити, а не како досад с конфузиом. И от кога би се год у напред почело штогод, онај да буде под љуто ареште и под велику глобу. Сви тако говоримо и свое писмо г. Митрополиту даемо и печатом манастирским потврждујемо тако знати се Јул. 20. у Карловци 1728.

М. П. Игумен Георгие јеромонах Сему свидетели и при нас Никон јрм. сигнивши сие писание Василие Вићентије , (Димитријевић) протосингел, Ни- Григорив , канор Павловић Симеон >

и друга братија вишеименованог монастира.

пође ВВ ба бр

ЗАКЛЕТВА ДВОРСКИХ КАЛУЂЕРА.

Како је митрополит Павле Ненадовић у свему био уредан и тачан — та он је као што више пута рекосмо издао за време свога митрополисања толико правила за свештенике и калуђере и друге своје служитеље, као ни један ни до њега ни после њега Митрополит-Патријарх —; то су му морали и његови придворни калуђери да полажу заклетву верности.

Такву ћемо једну заклетву његова архиђакона Мојсија Путника од 4./Х. 1749. да наведемо.

Иста гласи: у

Аз долу подписат кленусја Богом живим в Троицје свјатјеј славивим Пречистоју дјевоју Богородицеју и вејеми свјатими — Богу от вјека угодившими јако Преосвјештењејшему и Високодостоњејшему Милостивјејшему моему Господину Архиепископу и Митрополиту Павлу Ненадовичу поред званија и пристаништества данаго ми или по времени јеште датисја имуштаго, вјерен, послушлив, непритворен, но вољу праведнују исполњаја. буду житие мое јелико слабое јестество допустит, најболше непорочно водити, и прочија тјем подражати, интерес и что високаго моего принципала да возвраштает трудити се вејеми јелико можними силами, воје что мње во времени служби, и служенија моего наложено будет, нељеносно оправљати, вовјереное ми в вештех и дјеланијах вјерно кромје вејакаго сквернаго прибитка хранити и в свое времја отвјет дати, что видјел, что слишал, дознал или разумел бих, о тајних никому сам или чрез инаго устмено или писмено нејавити, но во гроб купно со мноју покрити. Словом јединим во вејем и чрез веја что должности и званију моему будет, вјерно поступати.

Аште же бих по вједјении, коварствје, пристрасности и самохотне чтолибо от сих или под сими разумјеванаго преступил,-ме