Архив за историју Српске православне карловачке митрополије

Архив за историју српске православне карловачке митрополије 109

у Араду с Несгоровићем, да ће се два Семинара, један у ман. Бездину, а други у ман. Гргетегу под врховним надзором конзилијара завести „нарочноже в Гергетегје того ради, да тјем уничтожено станетсја Превосходителством Вашим похвално в Карловијех заведенсе Училиште, јеже он конзилијар аки установленое без вејакако потвержденија с више, уничижителним словом Млакејзећше именоваше“. Даље саопштава владика митрополиту, шта су говорили родитељи, којих се деца у препарандији Арадској учила о Несторовићу и о професорима: »Јего — Несторовића — за невјежу и глупака познавше и медведом називајуште, чрез њекотораго Берића веја дјела отправљаема бити скезивајут.“

Урош Несторовић је умро 8. Авг. 1825 „Отег Хе шипа за 1825.“ — рече Иларијон — испратиле су смрт Урошеву овим речима: „Зеђз еп Мапп уоп ћбћегег, отштансћег ипа мејзе свег ВИдипз, зе ће ег деп сапхеп 2леск зетпез Беђепз !п деп Епег, фезеђе ипег зетћеп Мабопајеп ипа Ојашђепзоепоззеп 21 уегђгенеп; Фезез ед!е Епег маг дег 51017 аПег гејпег Апзгепсипсеп ипа ћг Дедећеп чсћел зејпет Апдепкеп ејпеп Вићп 21, дег уоп Кетет Аћићсћеп уегдипкен мегдеп Капп.“ Но П. Ј. Шафарик, који је извео то место из некролога поменутих новина, додаје одмах затим: „Масћ апдегп 2иуегјаззјсетеп Масћисћеп ууаг ег 2уаг еп апдепећтег Џпетанег 1п сезе зећан сћеп Кгејзеп, ађег оћпе аПе млазепзсћаН сће ВиИдипа, ипа то РЕасће дег Радасошк ипа Глдаснк уоПепда ејп |Фог. Пле пбћегеп Апзјаћеп, депеп ег уогзгапа, одег Фе Ргаерагапфезсћијеп, ипјегНез5 ег пп 2изјапде убШсег АиПбзипг.“

„Може когод — наставља Иларијон — читајући ово у себи помислити: Боже мој! како се времена мењају, а ми се не мењамо! А ја ћу само приметити, да су у Араду још 1814. добро провидили _ тога Уроша народољупца и да оно што је писао владика Видак Митрополиту о Несторовићу није била злобна клевета. Но Несторовић није био сам, он је имао своју дружиницу и међу Србима и међу Власима, с том је дружиницом шуровао или правије у ту дружиницу, коју је водио Несторовић, а који ге опет поводио за Берићем, спадао је осим потоњег владике Платона, арх. Павао Кенђелац. а чини ми се, да је и Лукијан Мушицки био у додиру с том дружиницом Несторовићевом, па и крањац Копитар, који је 1810. писао Добровском: „— Гле Егпеппипо дез ђгајеп Зегеп Мезгогоунзећ хит Сепегантзрестог дег МаПасћав-Шупзсћеп 5ећшеп 156 ета ћоНпипозуоПег Ч!егп,““) на што му је Добровски приметио, односно запигао: „Маз мита Мезгогомеећ об] Јејзјеп 2 ЗоШе ег сјаиђеп, мле Мапсће — дег Зјамепће! зеу пшг ти Пешзећ Јеглеп 21 Нпдеп.“

„И тај — продужује Иларијон — ветрогоња и пука незналица, тај Џтозиз Мезјогомеећ имао је образа, да 27. Фебр. 1818. пише Копитару у Беч писмо о стању ерпских школа — — — (види „Ле-

топис“ књ. 113. стр. 258.— 298.)“ (| с. 83.—37.): Да је митрополит Стратимировић морао знати за поменуту тајну инструкцију барона ЖХалера, те због тога онако и поступао

#) Копитар, као велики католик и као цензор књига, нема сумње, да није знао шта је био главни задатак Урошев.