Архив за историју Српске православне карловачке митрополије

110 _ Архив за историју српске православне карловачке митрополије вани КЕ А 2 У ИУ спрам Уроша; о томе нема сумње. Јер Стратимировић преко својих агената у Бечу — у то доба беше му агенат Јосиф Шок — дознавао је све што се ради и намерава радити против православних, а особито Србаља.

Та кад он беше у стању да сазна, шта је за време српског устанка генералисим аустријске војске надвојвода Карл писао Фмл. у Варадину барону Симбшену; не треба ни сумњати да он није морао дознати и за тајне Урошеве.

А. што је Стратимировић био у стању да сазна све тајне вла: дине односеће се и тицуће се Србаља, постизавао је тиме, што је он за своје агенте узимао и плаћао људе угледне и мудре — на што није жалио новаца —, јер је добро знао, да су тако и његови претходници чинили и да се није тако чинило: питање је шта би данас било од нас Србаља!

Па кад је Стратимировић знао прави повод зашто је Урош Несторовић постављен био прво за обринспектора над православним школама, а затим и кр. саветника, не треба се нимало чудити, што је био он противник не само његов, него и самих Урошевих препа-

рандија, чије је установљење имало са свим другу циљ, а не истинско просвећење православног — српског и румунског народа.

У Урошевим препарандијама уливала се — увијено — мржња против свештеника и отуђење народа од њега, чиме се спремало земљиште за превађање православних на унију.

И кад је Стратимировић знао не само ово, него и за ровења Урошева с познатим архимандритом Павлом Кенђелцем — ко је он био, види 2. бр. 0. л. —, и њихову намеру да се укину сви главнији српски манастири у Банату, те да се у Бездину подигне Се: минарија за православне Влахе, а у Гргетегу за православне Србе, које би имао завести конзилијар Несторовић; не треба се чудити, што је он био противан да се по закључку темишварског сабора од 1790. заведе семинарија за богослове.

Није се он противио Семинарији што би морао давати годишње на њу 6000 фор., него је он морао имати много крупније разлоге За њено неотварење, које наравно није могао ни смео јавно изнети, те је радије и трпео да се мисли, да је он из себичних обзира против отварања Семинарије.

Митрополит Стратимировић је био што-но реч „звер“, и његов проницателни дух знао је добро, каква би била то Семинарија, да ју је Несторовић остварио и он и над њом био врховни надзорник! Како је требало пуних 100 година да се дозна, зашто су установљене препарандије за учитеље; није „невозможно“, да се не ће наићи и на акта, из којих ће се несумњиво видети: зашто је влада настојавала да се установи Семинарија за богослове, и зашто је Стратимировић био томе противан. (Наставиће се.)

па вј РАДУЋ-е~а———