Архив за историју Српске православне карловачке митрополије
=
Архив за историју српске православне карловачке митрополије 221
и власти митрополитске да обустављате уреждение свештеников, что Господин наш по уставу пресељает кого, и когда от вас известие на писмо примимо, тогда хоштете на писмене и народну резолуцију примити, а дотле далша саде вам како противником что се надлежи писати, терпениу подлажемо.
Но ви како сеј указ примите о свему коликом на писму да се имате отговорити: кое о такових христиан наших љубезни никада ненадеахом се, али сад надежствујуште от тога престати се вам противства ожидаемо вашего покајаниа.
Јеште ктому како у Сервии Христианство превелику нужцу терпит и многа села попа неима, тако хоштемо те попове села Руме у Сервију преселити, а ваше село свештеником Будиановачким подложити да вам служе, докле ви наћете вам попове со которима ћете ви заповедати и с нинима браћама, а сад ми недамо вам у свештенство то стављати котори сут чиновне по привилегиах иархиепископској власти нареждени, и тако знајте.
Дано у двору арх. митрополитскому карловачком 10. Маја 1735“.
писин Де Ед
НА ПРАЗДНИК — СЛАВУ — ПОЗИВАНИЕ.
Како су за време митрополисања Стратимировићева фрушкогорски манастирски настојатељи позивали остале манастирске настојатеље, нека послужи за доказ овај позив игумана ман. Прибине "главе Герасима Атанасијевића, што га је послао 8. Јулија 1808. једном игуману — управо игуманима.
Исти гласи:
Преподобњејшиј Г. Игумен мње брате љубезњејшиј!
На 13. ден мјесеца текуштаго и љета приспјети имушти Радостњејшиј Праздник обштежителнаго монастира Нашего прославити вознамјерили јесми, сего ради от искрености сердца моего Преподобие Ваше и цјелое Братство монастира Вашего поздрављају и искрено прошу во јеже бисте на предсловути ден јеште с коим от Братства Вашего к Нам пријти благовољели, да по садашњему обичају с прочими гостми нашими провеселили се.
В полној надежди присуствија Вашего сподобимсја ко отмјеним почитанием пребиваја, јесам — — — —“ -
Из овог се „позиванија“ види, шта су и за митроплисања Стратимировићева биле манастирске славе, те се не треба чудити што су данас са свим оне изгубиле онај значај, ког су некад имале.
Лепо је описао благопокојни владика Никанор Грујић значај манастирских слава, рекавши: „— — — Сваки скуп народни код цркве оживљава и утврђује у њему свјест православија, и понавља чувства народне туге за изгубљеном славом народном. Јер на таквим 2 скупштинама није само народ слушао у цркви у појању и читању / славу своји светитеља; него је покрај тога научио памтити и на; родну славу своју, слушајући од сљепаца славна дјела народне прошлости своје. И колико се поткрјепљавао у цркви у православној вјери својој и христијанској добродјетељи, прилажући од сиротиње своје на цркве и оне задужбине, у којима се он састајао; толико