Архив за историју Српске православне карловачке митрополије

258 _ Архив за историју српске православне карловачке митрополије |

вејакаго свјаштенодјејствија и парохии своеја лишити, мирскиже пак от нас и цјелаго сабора клетву насљедит и от церкве и саобштенија с вјерними отлучен бити.

Дано в митрополии Нашеј в Карловцје дне 25. Септемврија 1759

Павел Ненадовић с. р. 1Е.

Вашим христољубиам и без опоминаниа нашего свједомо јест, колико царству, народу, граду и отечеству вејакому полза биваети вејакос благополучие раждаетоја, гдје подајници граждани и обитателие мјестни о добрје от предков свои воспитани сут.

По истиње а и от самаго искуса их доказуетсја, что всего житиа человјеческаго нравное состојанис на воспитании дјетскаго возраста висјат, каков бо кто во дјетствје јест, таков и муж будет.

Аште учениј честниј и страха Божија, иже јест начало премудрости, учил јест во отрочествје, то надјејатисја јако и в совершеном возрастје добр будет, аште ли отрочество свос в безстрашим и кромје учениа проходит, њест надежди да би лучшее јего било и прочее житис, ибо добро ли јест в народје жителство, знато что в нем јест доброе дјетем наставленис, а в котором народје многиа свари, ненависти, коварства, татби и разбои и прочаја злонравна, јавно јест что в нем њест добраго дјетем наставлениа от возраста бо дјетскаго, јако от корене и добро и зло во все житие течет.

Недоволно убо, пачеже и не нуждно в вњешних обучениах упраждњатисја, а внутрењее благочестие презирати, како то наипаче в народје нашем видјети јест, что мнози все закона видјенис и благочестие во вњешних токмо церемониах и тјелесних обучениах полагајут, ниже помишљајуште о самом основателном благочестии, јеже вјеровати во спаситеља Бога и со страхом и љубовно закон јего хранити, о чем Апостол свјати учја говорит: „Тјелесносе обучение в' маље јест полезно, а благочестис на все јест полезно, објетование имуште живота нињешнаго и грјадуштаго“.

Сут њеци мњаште самое лучшее бити дјетеј наставление их читати и писати, обаче и сие мњение ложно јест, что бо ползует токмо многиа книги читати, а не разумјети, на примјер: јест обичај в помјестних народа нашего училиштах учителем дјети малиа учити в начаље азбуку, потом часослову и псалтиру, посих же њекие преподајут и чтение свјаштенаго евангелија, и иних богословских книг, но в мјесто чтоб они чтением тјех душевње ползовалисја, душевње от пути истини в различнаја суевјериа заблуждајуште падајут.

Но чесо ради» Зато что орудиа к разумјенију код их лишајутсја. Нуждно јест в первих орудие получити, а потом дјеланију вештеј приступити. Равње нужда јест кто желает и паче долженствујут свјаштениа книги читати И чтомаго силу разумјевати, да первјее орудие ктому имјеет. Но кое оно орудие јестр Јест самаја Граматика котораја учит правилно писати и разумјевати чтомое.

И поистиње решти можем, јако Граматика јест вејех наук основание како веја прочаја учениа зиждутеја. Никтоже бил богословом