Архив за историју Српске православне карловачке митрополије

Архив за историју српске православне карловачке митрополије 339

у опће суде, што се тиче унутарњега форума (апоаа Гогшт појегошпа), постаје судијом својих шастира у спољашњем црквеном суду (аиоаа (огшт ехегишт). Та противност у самој ствари потиче из противности оних начела, на којима почива унутрашње односно спољашње устројство наше Цркве у православној митрополији карловачкој. Јер док унутрашњи живот и устројство наше православне српске Цркве у складу са опћим васељенским црквеним (догматскоканонским) устројством лежи на принципу апостолицитета, дотле спољашње устројство, у 'очитој опреци са тим опћим васељенским, стоји, на принципу модернога демократства и народног суверенитета. И у том лежи кључ за разумевање сзих оних ненормалности, па и ове, о којој је сада реч, које из основа потресају православну нашу Цркву, и које руше основни јерархијски принцип, а с њим и јерархијски аукторитет у Цркви православне српске митрополије карловачке.

Према томе унутрашње и спољашње суђење не би смело стојати у тако потпуно обратном одношају, како се овај највернији арх. Синод у смерности горе усудио приказати, и како и заиста данас стоји, ако не ће да се сасвим ослаби, а тако рећи и уништи и сама тајанствена (сакраментална) установа свештенства.

Ну још је мање могуће, да епархијоте непосредно или преко својих заступника било свештеника, било пак световњака суде својима епископима. Да је то за световњаке (лајике) неприлично и недопустљиво, јасно је и небогословима; а у погледу на свештенике као судије (!) епископима, довољно је овом најпонизнијем арх. Синоду споменути само речи Исуса Христа „Не ввг мене изорасте, но азљ избрахђљ ви“ (Јоан. 15. 16.) па да се, не наводећи других момената, увери и неправославни, како је то слично тому кад би се дозволило, да деца суде оцу или ученици учитељу својем.

В. цар. и ап. кр. Величанство!

_ Установљењем народно-црквених автономних централних законодавних, судских и управних органа: народноцрквенога сабора, митрополитског црквеног савета и саборског одбора, већ је знатно окрњен канонски круг права и рада овога највернијег прав. српског арх. Синода. Ако се пак тај круг арх. Синода, било с које стране, и даље буде крњио и сужавао, то ће арх. Синод као власт, која има важне функције да врши у животу ове прав. српске митрополије, изгубити сву снагу и постаће немоћним да послужи пркви и народу у тој Цркви, а преко њих узвишеном престолу и драгој отаџбини нашој.

Ваше цар. и апост. кр. Величанство!

Са најмилостивијом дозволом В. В. слободан је овај највернији арх. Синод овом приликом најпонизније додирнути и другу једну тачку.

У смислу императивних канонских наређења наше свете Цркве (25. кан. ТУ. васељ. саб., Зонара, Атинска Синтагма П. 274.) има се упражњена епархија (дијецеза) попунити „кроз три месеца, осим случаја, да каква неотклоњива потреба не премора, да се продужи