Архив за историју Српске православне карловачке митрополије

338 Архив за историју српске православне карловачке митрополије

сији застарео и без крепости и да је примена одређења тога 5. за наш архипастирски аукторитет толико штетна и пагубна, да је овај најпонизнији арх. Синод приморан обратити се препонизном молбом В. В. ради превишње наредбе, да се та конзисторијална система односно у њој садржана установа екстрајудицијоналне Комисије према епископита за свагда обустави, а овом највернијем правослазном српском арх. Синоду канонска јурисдикција у овом предмету као важећа призна.

В. царско и апостолско кр. Величанство !

Установа вишекратне споменуте екстрајудицијоналне комисије није никада у живот заведена. Није уведена јамачно и због против: ности у којој стоји према канонском законодавству и духу основ“ нога устројства наше Цркве.

Данас је пак та установа екстрајудицијоналне комисије управо немогућна постала и то због новијих, В. В. најмилостивије потврђених народно-црквених автономних уредаба ове митрополије, којим је уредбама састав и апелаторије и епархијских конзисторија из основа измењен.

Прва се основна измена састоји у томе, што по привременом уређењу епархија и Митр. Црк. Савета, потврђеном превишњом одлуком В. В. од 29. Маја 1871. у данашњем овомитрополијском највишем народно-црквеном автономном духовном суду, Митр. Цркв. Савета и у епархијским конзисторијама са решавајућил гласом као чланови участвују уза свештенике и лајици (световњаци), а ових нема по одређењима конзисторијалне системе. Оваквих световних (лајичких) чланова било је по Регуламенту од 1777. али су уклоњени због приговора блажене успомене Вићентија Јовановића Видака, које је 5. Фебруара 1778. поднео против Регуламента, жалећи се на новотарију световних саветника у конзисторији и апелаторији „којих никад није било, нит их има у римокатоличким конзисторијама.“ Друга је не мање важна измена у саставу конзисторије, што се данас чланови њихови, по горехваљеном привременом уређењу епархија од 29. Маја 1871. бирају у епархијским скупштинама Т. ј. представништвима клира и народа. независно, без икаква утецаја епископа-дијецезана. А по конзисторијској системи од 1782. та се тела уз тројну кандидацију епископа односно митрополита, дакле ипак уз знатан утецај канонских поглавица, сама попуњавала.

Те измене су битне и замашне и ниче питање, није ли, и иначе, противканонична установа екстрајудицијоналне комисије, поставши у битно промењеним приликама са свим немогућом, изгубила и све услове за опстанак те и сваку правну снагу

Да је екстрајудицијонална комисија постала немогућом, јасно је. Већ суд епарх. конзисторије свештеницима је ненормалност и про тиви се основном устројству и духу овоодносних канонских одношаја због децизивног учешћа световњака (лајика) у њима. Паства, (верни) који стоје под духовном влашћу свештеника — пастира, што се тиче дела морала и хришћанске савести, коју свештеници уче, укоравају, исповедају, епитемије (духовне казне) јој налажу и