Архив за историју Српске православне карловачке митрополије

54 Архив за историју српске православне карловачке митрополије

ходитисја, тако обаче, да кромје Резиденции и в неј Архиепископскија трапези инаго намјештаја себје и економии неиштет, ниже инаго, развје Епископа посвјаштенија титла неприсвојает; того ради избираетсја на тое свјаштенослуженија дјело всечестни Архимандрит карловачкија соборнија церкве св. Николаја кир Партении Павловић, ради искушенаго Јего в церковних должностех подвига, и соизвољаетсја со сим ко освјаштенију Јего во Архиереа посвјаштенија под начином обаче, да јакоже опредјелено Јему јест, крјепкоју кљатвоју обвјажетсја јако во веја дни живота своего нарочнија себје епархии искати, или чрез иного кого, коего год он чина бил би, тражити небудет, но и аште би покусилсја тое сотворити, Јему писмени јего објет на осуждение будет. А Јему јако посвјаштенија Епископу опредјељаетсја квартир и трапеза при Резиденции Арх. Митрополитској и за жепни трошак и прочија јего потреби на вејакос љето у готову новцу од Арх. Митрополита четири стотине фор., с тјем приговором обаче, да он кромје сего под иним видом себје что либо не взискует, ни своеволно присвојает, паче же в најменшем в Јурисдикцију Архиепископскују, или јакоже свјаштенаја правила запрештајут в чуждују Епархију без благословенија Арх. и Митрополита мјешати се или дјелати не дерзает, ниже куду либо, аможе не послан бил би, да отходит по своем произволении. Над вејеми же сими должен будет в помјанутом објетје своем објештати, и дјелом исполњати, јако Арх. и Митрополиту и Синодалним Братијам Архиереем согласен и послушан до конца пребудет“. (8. Шематизам православне Епархие Бококоторске за 1888. стр. 36. и „Српски сион“ за 1905. стр. 554.).

Зашто је Синод 1751. закључио, да епископ посвећења има остати до своје смрти само као такав, и да се не може искати | ни изабран бити за епархијског епископа, дочим је епископат и сабор 1749. закључио, да епископ посвећења има као такав бити до првог упражњења које епархије, на коју се има изабрати, не знамо.

Можда ће бити томе узрок и то, што Партеније није био из Аустро-Угарске, он је родом био из Силистрије, а и што му живот беше и сувише чудан, што се види и из његове „Автобиографије“ што је наведосмо у „Српском сиону“ за 1905. (В. бр. 557. наше Библијографије.)

Партеније је био посвећен за епископа у ман. Раковцу 14. Септ. 1751. и као такав је умро у Карловцима 29. Априла 1760.

После смрти Партенијеве митрополит Ненадовић није узимао више себи епископа посвећења.

Прејамници Ненадовићеви: Јован Ђорђевић (1769. до 1773.), Вићентије Јовановић (1774. до 1780.) Мојсије Путник (1781. до 1790.), а Стратимировић (1790. до 1836.), Стефан Станковић (1837. до 1841.), не имађаху помоћнике — епископе посвећења.

Митрополит-патријарх Јосиф Рајачић (1842. до 1861.) све до пред смрт своју не имаде Аника — епископа посвећења.

Тек га је искао и добио 1861. и на Духове 11. Јунија те го-

дине буде посвећен за епископа посвећења Никанор Грујић, а " мандрит крушедолски,