Архив за историју Српске православне карловачке митрополије

Архив за историју српске православне карловачке митрополије 13

и прикупљао грађу, знајући да је Гедеон био неко време игуман ман. Савине, умолио сам га, да ми достави ако што зна о њему.

Он ми том приликом рече, да би о Гедеону знао највише рећи високопреосвећени г. Митрополит црногорски Митрофан Бан, и на умолбу моју, да га умоли, да му достави шта зна о њему, обећа ми отац Милутин да ће га умолити и што му одговори, да ће ми послати,

И отац Милутин одржа реч.

16./ХИ. 1911. добијем писмо од оца "Милутина, у ком ми јавља, да му је г. Митрополит Митрофан опширно писао о игуману Ге-. деону, и подједно ми доставио писмо Митрофаново.

Отац ми Милутин пак у своме писму рече: да је Гедеон дошао у ман. Савину 30. Авг. 1866., да је био добар старешина, да га је владика Стефан Кнежевић шиљао као свога делегата по паштровским манастирима, а влада аустријска за време прве побуне кривошијске да мири усташе,») ј

Г. Митрополит пак Митрофан пошто је изразио оцу Милутину радост своју, што из његова писма види „да сам се ја одлучио да

#) 0 мисији овој Гедеоновој, написао је у овогодишњем календару „ГПросвјети“ Сарајево, Стари Бокељ чланак: „Отац Гедеон и бокељски устаници.“ — Једна епизода из устанка 1869. — у ком напоменувши како је и зашто је поникао устанак, и како је аустријска власт одредила игумана Гедеона да још с тројицом Бокеља отиде у стан устанички и да их склони на мир, рече: „Управитељем православног манастира Савине бијаше у то доба ријетки свештеник и опробан родољуб, игуман Гедеон Јуришић, родом из Србије — не, но из Ирига —. По Боци се и данас прича, како је тај честити човјек, кроз мало година своје управе, онај историјски манастир економски препородио, сачувавши га од опште пропасти, која му је пријетила с раније зле управе. Спомињу га и као на гласу говорника“.

„Не могавши се без чуда свога одрећи неугодне мисије, Гедеон и дружина, пристану на посланство те се крену у логор.“

„Кад се састадоше с вођама побуњеног народа, игуман Гедеон — човјек повисок, коштуњав, са сиједом као овца косом, што му је у густом прамену извиривала испод камилавке — који је као најстарији и најсвеснији имао први да проговори и устаницима донесе поруку и совјет да положе оружје, стаде да се пипа по горњој долами, као да нешто тражи, док у једном шпагу наиђе на крст, извади га, те њиме у руци стаде да преклиње главаре (кад се ови томе најмање надали) да истрају у борби, да се не предају без тврда јемства док једнога од њих тече, Глас је Гедеонов био узбуђен, али веома јасан, те нешто то, а нешто сама појава старог свештеника, који беше ближе гробу него дому, учини велики утисак на оне до зуба оружане људе. Најзад им говорник спомену Југовиће, Милоша, Ивана и Милана, те их опомену да чувају образ и другове своје не остављају на циједилу, јер да је у тај мах народна судбина у њиховим рукама.“

„Кад старац доврши, међу присутним главарима настаде ликовање и веЛико одушевљење. Људи се окупише око бесједника и стадоше здравити се с њиме,“

„Најзад ће један између њих, човјек кршан, црномањаст, крвавих очију а поцијепана гласа, проговорити у име свију: „фала ти оче игумане као честитоме духовнику и правоме Србину — — —“