Архив за историју Српске православне карловачке митрополије

Архив за историју српске православне карловачке. митрополије 91

снотами а неудобностми борјахсја, церкви божиеј наипаче во епархиалних дјељех служах и мучихеја.

Сљедователно, ашче чином и младшиј бјех, но служением, ашче непревзидох, то поне постигох сего друга моего.

Прочее мњу, јако не по љетами чина, но по старешинству званија, по службам и заслугам, јеже о церкви при церковних чињех јакоже и при мирских в раздајании мад и достоинств јакоже и при свјашченодјејствии вземлетсја призрјение от церковнаго началства.

Ашче сие истино јест, то всјачески сотворено јест мње предосуждение предположением Мушицкаго, јако архимандритством от мене младшаго, с

Точију сие имјеју здје примјетити, да би днес и за епархију сију, и за мене и за самога Мушицкаго далече лучше било, ашче би јего сјемо не послали били.

Пеолоо _______

(И ово је писмо преписао Иларијон, не ставивши одакле је и

кад је писано. Биће да је и оно преписано из речене Архиве).

у.

Одговор Стратимировићев на ово писмо.

Прочее в смотрении примјечаниј њеких от вас на посланија Наша сотворенаја имјејем вам сказати, да ви Богу благодарите, јако Ми молчанием прешли јесми неисправилност=) произведенија вашего на архимандритски степен, поелику ви на тој прежде двадесјат пјатаго љета возраста вашего произведени јесте. При том разсудите, јако ви тако за себе говорите, а други за себе иначе говорит. Ашче би убо вејак право имјел, то никому по воли јего неби могли сотворити. К тому вам надобно и то знати, да гдје избрание мјесто имјеет, ту рјад не полагает условија, ашче же Е полагает условија, њест избрание.

(И код овог одговора, није Иларијон ставис датум).

———нвевввевееви-——

_ ПОСЛЕДЊЕ ПИСМО Митрополита Мојсија Петровића.

Митрополит београдски Мојсије Петровић побољевао је 1729. и 1730. године, ал за то док је год могао, он је радио и бринуо се за свој народ и цркву. Болан је одлазио још 1730. У Беч ради народних ствари — саборских.

Пошто је пао у кревет и видео да му се животу крај приближује, писао је писма владикама и позвао их да му дођу што пре да се с њима опрости.

Тако је писао и владици будимском Василију Димитријевићу следеће писмо 22. Јулија 1730., а 30. и. м. умро је.

#) Познато је да Рајачић није дошао редовним путем до архимандритства онако млад. Говорило се, да је он сам себи метнуо крст, кад је Мијоковић лежао у врућици, због чега је било и одговарања.