Архив за историју Српске православне карловачке митрополије

94 Архив за историју српске православне карловачке митрополије

Ко мене зна и познаје, знаће, да ја и у млађим својим годинама нисам хтео ни умео уживати радости овога света и проводити слободно време у нераду, весељу, провађању и забавама, као што ради велика већина српских свештеника.

Не, ја сам од давна и давна већину слободнога времена, па често и добар део ноћи проводио с књигом у руци и проучавањем наше народне прошлости и писањем разних расправа и преписивањем историчних докумената. |

А на то ме је тешко и неблагодарно код нас Србаља поље и посао навело ово.

Још као гимназиста о школским одморима, радо сам се бавио читањем старих књига и листова, што их је наш отац куповао и држао.

А особито сам радо читао Павловићев „Српски народни лист“.

Наишавши у 35. бр. за 1840. на речи Георгија Ј. Петровића: „Ми смо се навикли, о нашим и најрођенијим производима, стародревностима да, о самим нама на оно, што други страни, ни најмање, или тек погрешно нас и нашу народност познавајући, писаше“.

„Готово могло би се рећи, што страни написаше, то нам је познато, а што се они не смиловаше или не знадоше написати и овековечити, то је код нас било пак и прошло“! —; ја сам те речи добро запамтио и често их читао.

И читајући их, свагда сам у себи осећао неку зловољу, зашто смо ми такви, па како је у нашем стану био неки сандук пун старих књига и рукописа — Иларијонових —, кад бих имао слободног времена и кад бих остао сам, отварао сам га и читао и једно и друго, зашто ме је Иларијон често псовао што преврћем по његовом сандуку.

Те кад сам стао што-но реч на снагу и дорастао до коња и до бојног копља, и подобро проучио прошлост нашег народа и нашу књижевност, ја сам тек тада као што треба схватио значај горњих речи Петровићевих и зашто их је написао и да је имао право што их је написао.

А да је имао право, није ми ништа друго требало да проучим, него да прегледим шта сеио чему се све писало не у нашим књижевним листовима, него и у самим „Летописима“ Матице Српске.

У њима — а особито после преране смрти првог уредника Георгија Магарашевића, могао је наћи човек свега и свачега, ал само мало о нама Србима. А особито се слаба пажња обраћала на живот и рад наших знатнијих људи и књижевника и у општ на културан живот нашег народа и прилике културне. |

И да Алексије Хорањије не описа 1777. живот и рад неких наших књижевника, Јован Чапловић, а понајбоље и понајвише Павле

Шафарик — он сам у својој „Историји српске књижевности“ описа које у краће а које опширније живот и рад преко 200 српских књижевника —, ми данас не бисмо ништа знали ни за многе и

многе наше књижевнике.

Тек овамо од новијег доба, а особито од Ђорђа Рајковића 1870. почело се мало више и код нас износити у „Летопису“ живот и рад знаменитих људи наших и књижевника. Рајковић је сам описао живот и рад у „Летопису“: Лукијана Мушицког, Павла Кенђелца, Манојла Јанковића, владике Арсенија Радивојевића, генерала