Архив за историју Српске православне карловачке митрополије

145 Архив за историју српске православне карловачке митрополије

· шају патријарха Рајачића и владике Поповића, наводи нешто и из наведеног под 20) рукописа Стеријна, што је знак, да га је прочитао. Да ли је прочитао и онај под 3) не види се из причања Новаковића, јер пошто га је навео, рече: „Већ не знамо кад је то написано, али у сваком случају није далеко време када ће ваљати и те ствари саопштити јавности — — — + __ тешко г. Новаковићу да ће скорим наступити време, јер како је наступио у „Матици“ нов курс, „Летопис“ није више оно што је негда био и, што би требао да буде.

„Летопис“ је сада постао орган младих људи који се баве плановима „о народном просвећењу“, који држе да се народ може препородити и просветити разним предлозима и неразумљивим чланцима — а не радом баш оне класе, која је позвана да ради на препорођају и просвећењу нашег народа и, то не речима, него делом и својим животом.

Новаковић је описао одношај Рајачићев спрам Поповића које по Милићевића „Поменику“, које по писању Стеријином, који је био лични пријатељ владици Поповићу, коме је још као архимандриту ковиљском 1838. посветио своју књигу „Роман без романа“, и у својој посвети — у стиховима — „хвали Поповића као беседника, као бистра човека и као родољуба“.

Стерија је у своме „Даворју“ Н. Сад 1854. испевао две песме у славу владике Поповића.

У песми „Владика Стефан Поповић — 6. јануара 1849.“, пошто је прво навео, како су се при водоосвећењу на Богојављење свих 5 свећа у рукама владичиним — у дикирији и трикирији — угасиле што је изазвало страх и слутњу у народу да ће се догодити каква несрећа, те рекавши да се народу није догодила, али да се владици догодила...

„Само Стефан не ужива Мира благодат

Навјет њему замке плете, Продаје га свој

И освети, чист од вине, Пада злобливој.

Гоњен мучен он оставља Беда пуниј свет

То је жртва погашени Они свећа пет.

Стерија не наведе, кога је мислио под оно „продаје га свој“, ал судећи по песми под „Нагробна“ 3. Стевана Поповића, владици вршачком“:

Дај мртвоме бар покоја,

Нит клеветај мое труле кости,

Жертва падох, што ћеш вишег

Над гробовма не лију се злости. »

Архипастир србскиј верниј

Делећ грозне са народом Јаде,

Кад све гину, свое чувах,

И сачувах Вршац ово знаде.