Архив за историју Српске православне карловачке митрополије

158 Архив за историју српске православне карловачке митрополије

и после тек праведно пресуда изрече, које и Њег. Светост г. патријарх пред очима имајући није послао поменутог г. епископа у Фенек да тамо остале дане живота свога проведе, већ док се ствар његова начином својим не испита и пресуди, у манастиру Фенеку у приватном одношењу да пребуде.

У писму своме на истог г. епископа одпуштеном изјављује: „да ће његова радост највећа бити, ако се поменути г. епископ совершено оправдао буде“: — Правдољубие ваше нам јемствује, да. ћете кратко изјасњење ово, као и међу тим на неку обрану не-

виности служеће, у новине ваше ставити, за које вас учтиво молим. У Вршцу, 26. Јануара 1849.

(Без потписа — али биће да је ово писао Јован Стеријин Поповић, који се- у то време бавио у Вршцу и био велики поштовалац владичин).

У бр. 15. од 18. фебр. у допису из Вршца под Ј. од 6. фебр. рекло се: „Наш одбор издао је по вароши заповест, да се нико не

усуди подписивати прошенија или атестате какве под строгом казни. Повод овоме био је тај, што је обштина вршачка сачинила била једно сведочанство, како њој није познато, да је епископ Стефан Поповић икада што против народа и народности наше радио, но много више, даје опћину бранио, спасао и т. д., које је одбор, почем му је поднешено било, забранио. Како се ова слобода слаже са слободом војводине србске, не знамо; ми мислимо, да сваки има право по савјести и увјерењу своме о другом казати, да је поштен човек, и само се доношења и денунциације могу забранити. Јошт

нам је чудније било чути побуђење одбора при забрани овој, да један интимат од мађарског конзилиума постоји, који подписе такових сведочанства не допушта“.

(И овај је допис морао писати Стерија.) У 17. бр. од 25. феб. у допису из Вршца од 17. феб. под 1,

рекло се: „Што је право и Богу је драго. У „Напретку“ читамо један чланак, како је епископ вршачкиј Стефан Поповић частио Мађаре, који су својим варварским језиком викали, да живи наш (мађарски) епископ Папфи Иштван и т. д. Сваки поштен човек мора се гнушавати, кад види, да се клевете измишљавају, и за то ћу вам ствар описати као што је била. Вршчани Срби, налазећи се у тесноћи, и бојећи се, да неби од Мађара нападнути били, желили су, да би епископ неке официре частио, како би се мрзост колико толико умекшала. Он се склонио ову нашу молбу испунити, позвавши трећи дан Божића на ручак петорицу, од који су двојица били Србљи, један Словак, један Немац и један Хрваћанин. С њима су

били јошт неки и од грађана. Па како већина гостију није знала мађарски, то је разговор вођен на језику њемачком. Од напијања и других ствари, које нам „Напредак“ јавља, није било ни разговора него то знамо, да је један официр појао црквену стихиру. Што се „факлцуга“ тиче ствар се има овако: Први дан Божића давао је „епископ слово у цркви, у ком је народ свој утјешавао да буде у

стрпјенију, да ће нас Бог избавити и т. д. Слово“) је било тако

#) Ово је слово штампано у „Седмици“ 1855. год.