Архив за историју Српске православне карловачке митрополије

Архив за историју српске православне карловачке митрополије 157 БН 2 = 3 во

Вршчани би позволили себи неколико часова суда народног, но опоени још леже у радости гледајући у средини својој љубезног свог негда Епископа сада Патријарха. Од како је он отишао чисто су зажелили честитога Архипастира, у коме би врело за народност срце куцало. Гледали су они, како садашњи Епископ светог Стевана славјаше. 800 буктиња мађарски свјетлило је пред његовим двором у очи истога дана. На части ко је био2г Сами Мађари коим варварска рјеч: Иљен Папфи Иштван, ми пишпенек (Живио Поповић Стеван наш епископ) оне зидове епископске резиденције до основа потресаше. Но шат и њега правда Божија и правда народна на одговор позове.

(То је све што има у „Напретку“ који је само до 31. маја 1849. бр. 40. излазио — бар толико бројева има у библијотеци).

У „Вјестнику“, — који је излазио до 18. бр. у Карловцима, а потом у Земуну. Последњи бр. 36. изишао је 2. Јунија — у 5. бр. од 20. Јануара под „Најновије“: К. Панчево 18. Јануара, рекло се: „Овде се поговара да је вршачкиј владика на владичанство резигнирао, и то пре стигнућа Патријарховог у Вршац; а брат његов да је заједно са Мађарима из Вршца побјегао“.

(Ни у њему нема више ништа о владици Поповићу).

У „Српским Новинама“ има о владици Поповићу већ више спомена.

Тако је у бр. 7. од 21. Јануара изишла белешка у којој се рекло: „Владика вршачкиј Стефан Поповић, који је са Мађарима држао против народа свога, сад — по завоевању Вршца — дао је оставку на достојанство своје, и склонио се у манастир Фенек куда је прекјуче допраћен да ту остале дане живота свога у усамљености проведе“.

На то је изишло у 11. бр. од 4. фебр. ово писмо уреднику: „У 7. бр. новина ваши изволисте читајућем свјету објавити, да је владика вршачкиј Стефан Поповић, који је са Мађарима против народа држао, дао оставку на достојанство своје, и склонио се у манастир Фенек, да ту остале дане живота свога у усамљености проведе. — На ово ми, који смо као свију дјело поменутог господина очевидци, о ствари тој боље извештени, можемо вас, а чрез вас и сав свјет српски увјерити, да од свега тога ништа није истина, јербо нити је поменути г. епископ наш икада против народа свога био, као што ће те се скорим о противном увјерити, да је сирјеч он само усљед многе молбе наше у средини нашој остао, од преселења свога у Карансебеш одустао, и да се он за народ свој управо жртвовао, и својим пожртвовањем нас од коначне погибели спасао, нити је он нужде имао законитој власти својој оставку дати.

Сасвим невин и за послугу цркве још крјепак будућ, није најпосле у Фенек за то отишао, да ту остале дане живота свога у усамљености проведе. ђ

Много је то, господине, одсудно рећи: „држао је са Мађарима против народа свога“. Тим је некако већ пресуда пре испита ствари изречена, и он неиспитан, и непреслушан свјету као осуђеник представљен. Правда пак изискује, да се свака ствар, свако преступљење са свима околностима своима подобателно испита, разсуди