Архив за историју Српске православне карловачке митрополије

Архив за историју Српске православне карловачке митрополије а

покојни Нако Николај (Арсеније умро 25. Марта 1830. као арх. Раковачки) писао је славенски добро, али он је сам казивао, да он никад не зна како пише, т. ј. по коим регулама, нити је знао шта је у Граматики период“. („Семинарија“ од Иларијона 40).

У осталом, не треба се чудити, што за времена Стратимировића, а и доцније све до 1875. није било штампаних књига за богословију, пошто за цело то време професори богословије нису били само професори, него им је то узгредни посао био, а главни канцеларија. А каква им је награда за све то била, види се из тога, да су још под Рајачићем имали само 200 К годишње плате а тек доцније 600 К. "

Но, треба се не само чудити, него се мора и јако осудити, што поред свега тога, што су овамо од 1875. професори богословије само професори и према нашим приликама „царским платама“ наплаћени, па за то цело време не издадоше ништа друго, него што је професор др. Димитрије Стефановић издао 1910. Четири канонска јеванђелија, а 1912. Из новозаветне исагогике, а професор Влада, Максимовић „Увод у историју филозофије и хришћанску етику“. А пре кратког времена др. Мојсије Стојковић превод „Опће црквене историје“ од Евсевија Поповића.

А осим тога написали су у „Богословском Гласнику“ више чланака о св. писму, из црквене историје, апологетике, догматике, моралке, пастирске.

Стратимировић Митрополит држао се и сматрао за црквеног човека — и нама је наш отац говорио, како су за његово време богослови, који су одређени били да иду у капелу дворску на јутрење, везивали руке за столице, да се само не успавају, — а ево шта рече поменути Евгеније у своме писму од 1. Дец. 1842. новоизабраном митрополиту Рајачићу за ту његову побожност: „Стратимировић је имао обичај сваки дан држати јутрењу и вечерњу код себе у соби (но на кратко, кое ние добро.) Антифони се нису повторавали, катавасие без јектенија појале. Но што је најгоре и за младе људе најразорителние: ако је кто од градске Господе после полдне случио се походити Митрополита, намах се морало вечерње прекинути, ма гдје оно било, и капелан с диацима брже боље изићи ван из дома; тако да се морало мислити, да је човек од Божие службе претежним и т. д.“

Ето, шта је писао и рекао Стратимировићев питомац Евгеније јовановић о њему 1842. и 1853. и ако је у надгробном слову штампано је у Будимпешти 1837. — над одром Стратимировићевим у небеса уздизао његове заслуге за цркву, науке и т. д. (. с. 41.)

Нека и ово послужи за доказ — као што смо на другом месту рекли — како је и самом Стратимировићу шкодило, што је био и сувише велики деспота, који није тражио савета ни трпео да му се савет даје, до ли што је имао једног саветника Марка Лазаревића експедитора.

А ко је исти био, видиће се из посвећеног му чланка, што ће изићи у овом листу. | Митрополит Станковић није имао од сродника никог, те није ни имао сродника за управитеља у Даљу.