Архив за историју Српске православне карловачке митрополије

170 __Архив за историју српске православне карловачке митрополије

И та норма дакле признаје у цркви и за цркву власт само Јерархију, односно Митрополита и Епископе и остали клир и никога другог.

4.) Норма четврта јесте зак. чланак ХХУП. 1791.

Он гласи: „Зџа Кеса арозјгоћса Мајезјав сјетепшззште аппџеге Фопајит, ш от. КЊНИиз поп ит! 1тсојае — — — асаштепдотит еј. розз епдогит Бопогит ас вегепдогит оттит осогит сарасез 5.

Јипбиз саегогодшп гегтае Мајезјана стса перона сјеп, Есс1езјае, гећ рог, сијив ехегеофшт рјепе !рза5 (зиб. от. г|из поп штн5) |ђегит ет, Шпданопит, зифогшт ас јиуетин 5 едисаНолт5, поп пилиз рпуПеоогит Трзогит, аиае јипдатептан геот сопа иНот поп адуегзап(иг, ргош! Мајезјав засганзута а !опозае тетопае тајогбиз 5ш18 ассерћ, на, едет анетајае Кестае Мајезтан рогго диодџе п зајуо генсн5“.

Државни закон тај, ништа друго не чини него подељујући православним (дакле и Србима) право грађанства у земљама овим, потврђује уз слободу вероисповести и вршења црквених обреда, привилегије у колико се не противе угарском државном праву.

Ово ограничење може се тицати само политичне стране привилегија, а устројство саме цркве овим законом нимало тангирано није. — Оно је по томе закону онако исто остало, како је и пре било т. |. онако, како су га Привилегије, Деклараторија и Система Конзисторијална нормирале. јерархија је дакле остала искључиво и свестрано као власт у цркви и за цркву, а верни тим законом никакве власти у цркви задобили нису.

5.) Напоследку као пету норму истичем највиши кр. Рескрипт од 10. Авг. 1868. којим су потврђени закључци саборски од г. 1865.

У течају овога мога препонизног известија био сам слободан и прев. кр. Рескрипт од 10. Авг. 1868. истаћи, као таку норму, која у опреци стоји са пређашњим каноничним устројством српске правосл. цркве; јер је овом нормом, која је чедо тако рећи оног истог доба, у коме је поникао 1Х. чл. од 1868. год. предата власт у парохији местној пастви т. |. овом нормом креирани су као што је напред речено, органи, наиме црквена Скупштина и местни цркв. одбор (а од год. 1872. и школ. одбор) које бира местна паства и којима принадлежи целокупна власт у парохији и за парохију.

Кад пак сада ту исту норму, као што се чини, на супрот горњем излагању о њој истичем као сведочанство, да је у Карловачкој Митрополији српској власт у цркви и за цркву принадлежала Јерархији; то сведочанство ово нећу црпити из садржаја те норме, која подлежи такој истој осуди са гледишта догма, канона и праксе правосл. цркве, и са гледишта партикуларног права Карловачке Митрополије, каквој осуди подлежи и садржај 1Х. 1868., него ћу га црпити из начина како је она постала. _

Наиме постанак ове норме јесте последњи случај, при коме се у најновијем добу, и то у очи уништења власти Јерархије у Карловачкој Митрополији т. ј. у очи 1Х. 1868. манифестира још једном та власт Јерархије у тој Митрополији

Наредбе ове норме јесу имено закључци конгреса од г. 1864/5.

Историја сведочи, да су конгреси често пута по обављеном постављању Митрополита већали и о црквеним стварма споредног