Архив за историју Српске православне карловачке митрополије

Мен +

226 Архив за историју српске православне карловачке митрополије

Надјејусја обаче, јако на равное увјерение у вас уповати, тјемже и о том увјерену ми бити љет јест: јако ми вси по торжествено

совершеном призивании свјатаго Духа ошчушчаем себе за сие со-

брание облечених силоју свише, и тјем годних бити, во предсто-

јашчих нам соборних совјешчанијах по свјатој вољи боживј учество-

вати, тјем паче непшчују сему надјејати ми сја мошчи, что внимание наше не может избјешчи тое обстојателство, јако словутаја совјешчанија наша клонитисја имут јединствено во благо церкве Христови,

јејаже правленис, содержание, и преспјејание особеним промислом

божиим нашему попеченију в сие времја поручено јест.

Междутјем абие здје в начаље сего с нестерпјенисм ожиданаго_ дјела возмушчаетсја душа моја помислом, јако јеле по истечении

десјатих љет видјети ми нас сице собраних; и неузрјети ми уже

бољее между нами четирех наших братиј Георгија, Пантелејмона,

Герасима, Стефана; — трепешчу же и ниње јешче, јегда обрашчу очи моја на онаја мјеста, јаже рани церкве нашеја в томже времени собственими јеја синми љутје ујазвленија по себје оставиша;, — и дух мој потрјасаетсја зјело, јегда помјанути ми неспоразумјенија

сбившаја сја в наших вијенских Совјешчанијах, ихже не токмо сло-

веса убивајушча сут, но и дух. — Сих прискорбних и печалних чувстваваниј, јаже в сем магновениј наипаче сердцем моим обладјеша, немогу аз братије моја таити; — обачеи сие вам вопреки

искрење открити одолжајусја; јако дух мој надеждеју, јуже во вас

полагају ободрениј доволна ошчушчает себе бити, јеже веју печал

о прешедших бједах, и злошчастијах церкве при радостном сем по-

јављении, јемуже вси наши јединоверни весељатсја, отложити, јако

да чистому свједјенију днешњаго нашего собранија и радостное упо-

вание на дјејствителнују помошч сушчаго посредје нас Господа

присојузитсја. Јакоже из височајших к сему дјелу относјашчихеја учреждениј

јавствует, задаток нашего днешњаго собранија њест онија про-

страности, јејже по предходившим прикљученијам и нињешним окре-

стностем церкве нашеја с правдоју надјејатисја можно бист, по јелику

тојже јединим избранием нових, в мјесто помјанутих уснувших во Бозје четиреј братиј наших, поставитисја имушчих епископов рје-

шитеја. Но того ради ничим менше велик и важен јест ; велик: по достоинству изрјаднаго сана епископскаго в церкви нашеј важен: по

положенију епископа в церковних и державних отношенијах јего.

Ашче би церков наша неимјела внутрених и вњешних опас

ностеј; то би в том случаи дјело поспјешнаго рјешенија настојашчаго задатка нашего легчајше било. Обаче, јегда на немалују жалост нашу видим, јако в самих ње-

дрјех обшчија нашеја матере церкве многаја чада јеја сут, јаже, за-

бивајушче непремјенија заповједи божија, работајут паче прелест-

ному духу мира сего, нежели духу страха Господња, — многаја же,

јаже нечестивими дјели и примјери своими свјатињу благочестија

обезсвјашчати, чистоту вјери возмушчати, „уважение церкве умањати, дух православија утјесњати трудјатсја — инаја же сут, јаже божественое строение церкве безаконими руками потрјасати, ни во

что невмјењајут, и тјем произведеному во правленим тојаже растро-