Архив за историју Српске православне карловачке митрополије

Архив за историју српске праволавне карловачке митрополије 22%

енију ашче не јавје злорадно, обаче с видимим равнодушием противу должностеј својих бивати попушчајут; — јегда же далше посмотрим и онија многија бједи и злокљученија, јаже на церков нашу

вњеуду находјат; а на конец и сие обстојателство нам пред очеса

ставим, јако во вејех сих бједах и тјеснотах церкве, једини епископи сут, иже по должности званија своего обвјазани, а по вишему положенију своему во состојаним сут, противу каждија в сих случаех јавлшијасја опасности со успјехом дјествовати: тогда должни ми вси не точију величину и важност в словје сушчаго задатка нашего поњати, но тјажест рјешенија тогоже јасно увидјети.

Избрати и поставити Епископи, иже по снисканим основаним вјежеством и искуственој способности, по несумнителној вјерности,

и непоколебимој привержености к церкви, по правој ревности благочестија, и неустрашимој бодрости духа с чистоју свједомостију својеја власти каждому непријазненому нападенију противустати, каждим в внутрених или вњешних отношенијах церкве возродившимсја бранем одољети, обшчеј користи церкве никакових своих надежд и ожиданиј ни в радостних ни в печалних днех живота своего непредпочитати — и со апостолскоју ревностију, и пожертвованием себе самих во состојании будут дјејати веја, от нихже сохранение церкве, и преспјејание тоја во благо зависит, — избрати и поставити таковија Епископи в церкви божиеј, јест дјело о вјечном спасении своих људеј промишљајушчаго Бога паче, неже ли смер-

тних человјеков: ми же, јегда слабомошчними руками нашими при-

нимаемсја того, содјеловаемсја токмо орудием онија вишејестестве-

нија благодати, јуже преблагиј промисл божиј церкви нашеј в сем

случаи ниспослати от вјечности опредјелилеја јест.

Вједушче ми тое возљубљенаја во Христје братие моја! должни јесми прежде, неже ли начнем сљедовати мановенију божију в сем дјеље, очистити совјест нашу от свјакија скверни, и сердце наше од свјакаго пристрастија, душу нашу от всјех неправедних помишлениј; — должни јесми веја наша приватнаја отношенија к јединственим в церкви или вње тоја сушчим особам, и всја наша от мошчи, или немошчи, или от ласкателних објешчаниј тјехже производимија и на нашја користи относјашчијасја надежди со всјем отложити; јако да сице возвишеним над всјеми земними и мирскими попеченми преобратимеја во живују церков Бога живаго, иже дјело свое в ползу своих људеј најлучше совершити может, и вселивисја благодатију својеју во сердца наша дјејствително, тоеже дјејствително тако и совершит.

По моему положенију в церкви познана сут мње внутрењаја и вњешнаја неудобнаја отношенија тоја; — а стоја многољетно на обшчем прављении и строении дјел церковних имјех, доволно пособиј, јеже увидјети јасно и тое, с којеја точки имјела би совјешчанија наша о како изобрјестисја, и употребитисја имушчих срједствјех, јаже би ко удаљенију тјехже неудобних отношениј служити могла, пред пријемљема и совершаема бити. Но повнегда тое вње височајше назначених предјелов нашеја нињешнија, цјејателности положено јест: того ради должни ми веја сили нашја тамо обратити, јеже предстојашчее нам дјело избранија нових Епископов тако