Архив УНС — Забава

Поштарина плаћена у

ЖЕНСКЕ НОВИНЕ

БРОЈ 1. ГОД. I

ЦЕНА 2 ДИН,

БЕОГРАД, МАРТ 1941

Погледајте ову девојку. Н»ен поглед није више срамежл.ив и оборен, него отворен и пун самопоуздања. Он је уперен у даљину, у будућност и жели да обухвати што више, да продре што дубље... Када је била дете и шој су говорили као некада њеној мајци: то ке приличи девојчици! Било је дивно играти се са много деце, другова из дворишта, летети по ливадама, пецати рибу целога дана крај реке али, то није приличило девојчици. Замало па да ни у школу није пошла. Али када је она стигла за школу, то је приличило девојчици. Тако се почела разликовати од своје мајке, која ни у школу није ишла, или можда у један-два разреда, после којих је потпуно заборавила оне мале шаре које су откривале много иовога... Нису хтели да се разликује од своје мајке. Стрпали су јој у руке много разнобојних кончића, да их слаже у шаре на малим јастучићима, у које се полагала велика нада. И њој су говорили да девојка треба да се уда и то је шен једини циљ. За кога, то није било важно. Воли ли га или не? Свеједно. Она се није сложила с тим, НаЈзад у кући Је почело много што шта да недостаје да би отац и мајка могли да јој прибаве спрему и мираз. Морала је отићи на рад ван куће. И потекао је живот друкчији од живота шене мајке. Па ипак, тамо, ван куће, наставила је судбину своје мајке. Можда још тежу. „То се не приличи девојчици“ наставило је да је прати кроз читав лшвот. Само она сада више није девојчица и не ради се више о игри с дечацима, ни о ливадама и шумама и лудој трци по њима. Сада се ради о много тежим стварима. Некадашњој девојчици, сада раднику, приличило је да ради, и то да ради све послове и оне најтеже. Али много чега другог, не приличи јој. Она треба да остане жена, као њена мајка, да се не утркује с мушкарцем, ни у плати, ни у напредовању, да не тражи човечан поступак према њој. Да жели и тражи нешто друго? Да мисли о томе шта се догађа широм света и зашто Је све то тако? Та она је жена и ништа она неће моћи да измени. Али ова девојка, нагнута над писаћом машином, удубљена у књигу или сложену фабричку машину, обогатила се новим сазнањем, сагледала живот у свој тежини, закорачала на један нови пут, схватила и рекла отворено шта мисли о таквом животу и да жели друкчији. Она се потуца, обиЈа прагове, тражи запослење, приморана је да се много чега одрекне. У том потпуно различитом животу њу прате још и оне бриге, које су пратиле и њену мајку. Али, она има нешто друго, о чему је њеиа мајка можда само у потаји каткад сањала. Она има сан о бољем животу, она има снагу и спремиост да се заложи за шега. Реците, зар није ова девојка што гледа у будућност милион пута срећнија од своЈе мајке, јер неће да иаставц живот своје мајке, и бори се за друкчији?