Архив УНС — Забава

ЛИСТАЈУЋИ НОВИНЕ

Мобилизација жена у Енглеској. Министарство рада саопштава да ће се ускоро приступити обавезном уписивању жена, пошто је настала велика потреба за извесним женским радом у ратној индустрији. Првенствено ће се позивати неудате жене и то почев од двадесет година. Запослене жене неће се много удал.авати од својих домова. Париз, 3 фебруара (ДНБ) Око пензије г-ђе Кири. Данашњи „Матен“ се пита да ли је тачио да француска држава плаћа кћери брачног пара Кири, г-ђи Еви Кири, извесну пензију. Лист потсеђа на захтев г-ђе Еве Кири (која је пребегла у Сједињене Америчке Државе) да се француским женама и деци не шал.у никакве животне намирнице и тражи да се обустави давање државне пензије. Ако г-ђа Ева Кири, каже лист, већ заступа интересе Енглеске и брани енглеску блокаду Француске, нека и пензију тражи од Енглеске. Барселона, 22 јануара 200 бракова из рачуна. Пре два месеца општина у Варселони издала је уредбу, према којој ће све чиновнице неудате до 1 фебруара 1941 године бити отпуштене. Али, 200 младих девојака нису се дале збунити. Оне су одмах одлучиле да се удаду иа брзу руку, како не би изгубиле службу. Што се тиче мужева, и ту су се довиле. Понудиле су заједнички живот својим неожењеним колегама и тако су са двоструком платом омогућиле солидан живот. Мадрид, 2 фебруара ДНВ јавл.а: Службени лист објављује закон који врло строго кажњава побачаје. Закон предвиђа казну затвора за лица која врше побачаје женама са њиховим пристанком. Робијом се кажњавају она лица која без пристанка пацијенткиња врше над њима побачаје. Ако услед извршеног побачаја наступи смрт, виновници се кажњавају доживотном робијом. Лекарима се, поред наведених казни одузима и право вршења праксе. Све приватне клинике за порођаје су укинуте. Токио, 6 фебруара Агенција Рајтер ЈлвљЗј • У вези са молбама многобројних јапанских емиграната на острвима Ворнео, Целебес, Јава, Суматра и у другим земљама југоисточне Азије, удружење јапанских жена упутило је, уз одобрење министарства иностраних послова, у те крајеве значајне групе младих девојака, које треба да постану супруге ових јапанских колониста.

Материнство

Брига за децу навалила се као огромна планина на срца мајки. Зима и глад уселили су се у наше домове. Нас хвата вртоглавица од страховитих брига: одакле набавити дрва, за шта купити мали капутић, од чега скувати топлу чорбу? Развлачимо мршаву зараду, нашу или мужевљеву. Развлачимо обе заједно до најтнанијег кончића, па растављени кончић редовно пуца. И више нам не вреди ни наша прича пред децом да смо сите, само нека они једу. Они више немају шта да једу. А сутра, сутра већ можда неће бити једне од наших зарада, а можда ниједне. Жалост милиона мајки данас је претешка. Више рат не прети само. Он је ту, звао се он рат или страх пред њим, био он тамо или овде, звао се он рат или скупоћа. Он нам је даровао своје злогласне поклоне: смрт и глад. Радост, дубока и интимна, здрава радост бити мајка, сахрањена је и затрпана тешким питањима: зар их гледати како гладују? хоћу ли изгубити посао?, зар да ми улудо изгину? Жеља младих које их још немају, разбијена је, тиња и гаси се, постаје неостварљива, постаје појединачан сан. Јер та жеља доноси само бриге. Вртимо се тако од жеље до бриге, од брига до туге, неизлечиве туге за знанима и незнанима, који су умрли пре него што су почели да живе или тек што су почели да живе животом зреле младости. Мајке су хтеле радост, а она је постала бреме, Ми нисмо криве за то. Ми их волимо, те наше малишане. Али, откада смо их понеле, ништа нам није олакшало ту нову дужност, ту нову бригу. За најмању олакшицу која би нам се морала дати као мајкама, друштво се цењкало, стотину година цењка се само око једне, по наш живот и здравље наше деце, важне ствари: да нас упуте да се пре и после порођаја одморимо, без страха да ћемо изгубити посао. Не страдамо ми само од тога што већина од нас ради до последњег дана пред порођај. То је само једна од наших брига. Наша дсца се растају од нас онда кад би највише желела да живе. Растају се од нас, јер им не дајемо добру храну, јер немају сунца, ваздуха, најзад јер њиховим животом не располажемо ми. И то траје вековима. Брине ли се ко о томе? Да, почела је та борба за бригу о нама још у првој половини XIX века. Нове снаге, нови људи и све свесније жене упорно и дуго борили су се за заштиту мајке и детета. Упорни противници заштите мајке и детета почели су да попуштају. Јер, деце је бивало све мање, мртворођенчади све више, грудни кош војника постајао је сваке године све ужи и они су се питали: шта да се ради? Јер, радити се мора, радне снаге мора бити, А, најпосле, ватрени узвик чуо се све даље и гласније и у законима су се бележиле прве освојене победе. И у нашем радничком законодавству стоји само написан тај дивни сан ■6 недеља пре и 6 недеља после порођаја, мајке имајуправо на плаћени одмор. . Али шта се кога тиче наш одмор, здравље наше деце, кад ће се редови умрлих, погинулих и изнемоглих лако попунити, Деца и материнство то су заиста постале само наше бриге, нас и наших сиромашних породица. Ми то знамо и знамо да ће то бити велико наше бреме све дотле док га друштво не подели с нама, олакша нам и не претвори бреме у радост.

2