Архив УНС — Култура

SECOND CHORUS

Kada sam Mlži (Blamu), sjedeći jedne noći za vrijeme Zagrebačkog sajma jazza u „В.Р. Club '-u, uz najbolje jazz vino na svijetu (naravno, mislim na Hlupićevu Jurjevinu"), oiako obećao suradnju u njegovoj „slobodnoj jazz stamp!" tada jos u projektu očito sam bio smetnuo s uma tužnu činjenicu, da ]e u ovoj zemlji, na žalost, sve teže čak i svirati jazz, a kamoli pisati o njemu. U ovoj zemlji je uopće mnogo toga sve teže, a ni njoj bogami nije lako. All, da parafraziram Krležu: „Nigdar ni bilo da jazza ni bilo, i nigdar ne

bu da jazza ne bu". Jazz je, naime, specijalna biljka: čim više proganjan i ignoriran — bolje uspijeva (vidi Škvoreckog, koji zna!). Znam iz priča generacije ispred mene (Adamič, Simić, Prohaska) što su skojevci mislili o jazzu i što su radili bendovima koji su pokušavali svirati jazz. Ja sam, međutim, dočekao vrijeme da sa svoJim kvartetom budem pozvan na godišnjicu istog tog SKOJ-a. U čemu je O) vie? Što se promijenilo? Jazz sigurno ne! A tadašnji skojevci su postal! osrednji rokeri. Svoju rubriku sam, naravno, namjerno nazvao „Second Chorus", kako bi mi stalno pred očima dok pišem (kao što mi je staino u ušima dok sviram) bila misao Charlie Parkera o (često nepotrebnoj) dužini sola (u mojem slučaju teksta): „Muzičar koji nema što reel u dva korusa (to Je taj famozni „second chorus'), kaže deset puta manje u dvadeset!" Ja sam (za danas) pri kraju svojeg drugog korusa, a ne vidim da sam baš nešto sudbonosno rekao! Dakle, da završim. Red je na sijedećem solistu! Bilo nam je neobično drago, i do čitanja u drugom broju (ako do njega dođe!). I dok ste na bin! pred mikrofonom, ne zaboravite starog dobrog Bird-a! Mjauc!! B.P

Pokušava da piše:

Boško Petrov ić

О DŽEZ KRITICI KOD NAS - JEDNO KRITIĆKO MIŠLJENJE

Piše:

Srđan D. Stojanović

Pokušavajući da pripremim materijal za ovaj napis morao sam da se vratim na sam početak definiciju pojma -džez". Ne bih se usudio da s&m izvodim neku novu, jer ni mnogi pre mene to nisu uspeli, a siguran sam da ni mnogi posle neće moći da definišu » džez". Njegova priroda je nepodobna za svođenje na reči ili formalne okvire ili, kako je klavirista Telonius Monk (Thelonious Monk) jednom rekao,. džez" i sloboda idu ruku pod ruku. činjenica je da se pojam «džez" menjao kroz vreme, odnosno da su dominantne džezstruje bile često poistovećivane s »džez"-muzikom u ceiini. Međutim, suština savremenog .džeza" je u koegzistenciji gotovo svih struja i prava ca koji su u nekom momenta bili vodeći. Kritičar Leonard Feder (Leonard Feather) kaže da mu je Djuk Elington (Duke Ellington) još 1932. godine rekao za «džez“-muziku; -It don’t mean a thing if it ain’t got the swing" (Ne znači ništa ako u sebi nema svinga). Ovakvo shvatanje «džez"-muzike bi bilo krajrqe konzervativno s današnjih pozicija. Jedna kasnija izjava legendarnog Л/ojvode’ koju citiraju autori Donald Megil (Donald Megill) i Ričard Demori (Richard Demory) svedoči o tome da je on ipak dobro razumeo suštinu »džez’-muzike.Elington kaže, govoreći o budućnosti, da neće biti različitih pravaca (stilova), već će postojati samo muzika. Ako bismo pokušali da pronademo tanku crvenu nit koja ipak povezuje sve .džez’-stilove, ona ie sadržana u već citiranoj Monkovoj rečenici o siobodi. Dakle, reč je o načinu razmišljanja, percepcije, a ne o formi. Jer .džez" odavno više ne može da se definiše ritmom (kao što je, recimo, sving), harmonski, instrumentarijem ili bojom zvuka. Nekada isključivo američka umetnička forma, .džez" je takođe odavno postao zajedničko dobro svetske civilizacije, čak više ne isključivo one koju zovemo »zapadnom'. U njemu su inkorporirani uticaji svih postojećih kultura, od latinoameričkih, preko indijskih, kineskih, japanskih, arapskih, do mediteranskih, balkanskih, skandinavskih... Angloamerička i afrička tradicija su sadržane već u prvim formama .džeza". Ako je nekada .džez" bio jedno od sredstava emancipacije Crnaca u Amend, ni ova karakteristika ne stoji danas. U Evropi i drugim delovima sveta ljudi nisu imali jake rasne predrasude, već su crnce (kao i druge

umetnike) prihvatali bezrezervno. Otuda su crnci kao »braću" prihvatali ne-američke .diet muzičare kao što su Džo Zavinul (Joe Zawinul), Airto Moreira, Miroslav Vitous, Džon Meklaflin (John McLaughlin), Jan Hamer (Jan Hammer)... Jedan Majls Dejvis (Miles Davis) u Evropi nikada nije davao bombastične izjave po kojima ga Amerika tretira kao ekscentričnog borca za afirmaciju sopstvene rase.

MESTO DŽEZ KRITIKE KOD NAS

Nepostojarqe specijalizovanog .džez" časopisa kod nas onemogućilo je razvoj kritike. Spisateljski radovi na temu -džeza" do današrgih dana su bili svedeni na sporadične (što ne znači i loše) pokušaje entuzijasta, koji su se pretežno regrutovali iz redova muzičara, rede novinara i publicista. Klasično obrazovani muzikolozi su s nipodaštavanjem tretirali ili ignorisali .džez", a može se izreći i kritika sistemu muzičkog školstva kod nas, koji gotovo uopšte ne priznaje »džez“. Nalazimo se, možda, pred početkom nove ere .džez" publicistike kod nas. Časopis koji čitate je prvo čedo takve vrste i zato apelujem na sve one koji su zaraženi -džez" virusom da ga ijuljaju i paze. Po prvi put je okupljena ekipa muzičara, publicista, organizatora ili generalno entuzijasta u važnoj misiji. To znači da će novina imati i puno mana, jer svi mi nosimo svoja predubedenja, i neznanja... Muzičari će zato, možda, ići u detalje, zanatske finese; Ijubitelji će pristupati pisanju preterano impresionistički, intuitivno; novinari i publicist! površno, operišući vise podacima nego dušom...Na svu sreću .džez" je tako elastična forma da će sve nas i vas, čitaoce, primiti pod svoj kišobran.

DŽEZ U BEOGRADU NEKAD I SAD

(u nastavcima) (I)

Otkad pratim džez zbivanja u Jugoslaviji, a počelo je davne 1953, kad je većina čitalaca ovog lista bila daleko od namere da dode na ovaj svet, pored samog džeza, kao nove muzike, zanimalo me je sve što se dogada pored i oko njega. Naravno, najviše je utisaka i doživijaja vezano za same muzičare, no sećanja sežu i u publiku, na aerodrom, željezničku stanicu... Ako niste znali nekada se na igrankama prvenstveno svirao džez. Da, jezz kao muzika za igru'. Disko-muziketada nije bilo, sve se izvodiloživo, sviralo i pevalo u mono-tehnici, i svi su, uglavnom, bili zadovoljni. Kažem uglavnom, jer bi se medu nezadovoljnicima nalazili smo oni koji bi odgovarajuće večeri dobili ..korpu" od svake devojke koju bi birali. A igrao se tango, fokstort, manje »ingliš-vals" i rumba. Tako sve do šezdesetih, kad nam stigoše ča-ča-ča, pa Wist i tako redom. Rok-end-rol sam namerno preskočio, jer je bio privilegija gimnastički osposobljenih, ipak retkih parova, dok su drug! na tu muziku igrali fokstrot, a mnogi, praveći se nevešti, i daije stiskali partnerku okrećući se lagano u tango tempu. Zaista su smešno izgledali. Mikrofon, po pravilu jedan jedini, tzv. i.kristalni", bio je namenjen solisti pevaču i duvačima, a ritamsekcija se u public! rede čula. Tada sam i ja bio jedan od onih koji je misiio da tako treba da bude. Od mnogih mesta za igru, zimi je bio najpoznatiji »Božidarac" (Dom kulture .. Božidar Adžija") gde je svirao Dinamo, a leti je übedljivo najpopularnije mesto bio betonirani košarkaški teren Crvene zvezde na Malom Kalemegdanu. Sasvim se lepo igralo uz džez, čak i na teme čarlija Parkera. Danas to izgleda neverovatno, no, bilo je istinito. Evo nekih naslova: Confirmation, Perhaps, Now is the Time, Perdido, Night in Tunisia, All the Things You Are, pa iagane: Once in a while, My furiny Valentine, Misty, Thenderfy, You Go to my Head... Na Malom Kalemegdanu, na mesečini, pod sjajem zvezda, odjekivao je bariton tada neprikosnovenog Pavla Živojinovića, koji

je Once in a while pevao u slobodnom prevodu: ..Poneki put, naše put, naše ljubavi seti se bar za tren/ Mesec je sjao nem, same za nas..." Bila su to romantična vremena, protkana akordima džeza, koja su otišla u nepovrat. Ali, ko zna...

Dragutin Grdanički

BILO JETO... (1971)

Tako obično počinju monolozi u društvu zaljubljenika u diez, podstaknuti kojim pićencetom, hranjeni zasićenom duvanskom atmosferom, izazvani autorftath/nim mišljenjima zadrtih večitih opozicionara. Znate, ima jedna velika istina: kao što je svaki Jugosloven bogomdani selektor naše fudbalske reprezentaeije, tako i svaki džezer neprikosnoveni sastavljač svetske antologije dieza. BILO JE TO ... prilikom prvog gostovanja legendamog trubača majlsa Dejvisa s njegovim fjutn-sastavom. Dvorana Doma sindikata bila je prepuna Ijubkelja dieza i onih koji su tu moral! da se pokaiu. lako nije akustična, za divno čudo ovoga puta ozvučenje je bib besprekorno. Maestro je, povremeno čučeći u svojem ćošku, superiomo vodio igru, muzičari su davali sve od sebe, a nas su zapljuskivali talasi muzike nama do tada nepoznatih boja i struktura. Ja sam, naravno, razvalio oči i uši prated/ bravura čoveka za klavijaturama, Kka Die ret a, ne primećujući da me postepeno obuzima do tada nepoznat i nedoiivljen fenomen stvaranje fascinantne muzika, spontano i na Ibu mesta. Za mene, naviknutog na krutu šemu baperske svirke tema, sola, tema bilo je to pravo otkrovenje. Napuštajući salu, još sav opsednut doiivljajem, sretnem jednog našeg poznatog trubača... No, šta kažeš рћат ga ja još na sedmom nebu. Ta mani, nije odsvirao nijedan pošten solo odvrati on superiomo odmahnuvši rukom. Odustavši od daljeg anketiranja javnog mnjenja, otišao sam u JHezistan" i sedeći sam u jednom zabačenom ćošku uz odgovarajući doping /naravno/, još jednom sam, pod utiskom doiivljenog, presluSao u sebi ovaj izvanredni koncert. U mesto zaključka Svaki diezer je neprikosnoveni sastavljač svetske antologije dieza.'

Stevan Markičević

ORDEN ZA BIG BEND

Povodom nedavne proslave trostrukog jubileja Radio-Televizije Beograd, Džez-orkestar RTB odlikovan je Ordenom zasluga za harod sa zlatnom zvezdom. RADIO ODAJE PRIZNANJE DŽEZERIMA Na prigodnoj svečanosti povodom 65-godišnjice Radio Beograda, najveće priznanje ove institucije, ..Zlatni mikrofon", uručeno je čaktrojici džez-muzičara; Dušanu Kavaji, Dragoljubu Davidoviću Cakiju i Miši Blamu, koji je ujedno i najmladi dobitnik ovog vrednog priznanja.

DŽEZ-FOTOGRAFIJA Trojica naših poznatih umetničkih fotografa ispoljila su proteklih meseci izuzetno živu aktivnost. El gvojos je priredio dve izložbe prvu u okviru 20. Beogradskog diez festivals (kojom priiikom su četiri fotografije ukradene, a dvetri oštećene), I drugu u Sarajevu, u galeriji ..Zvono". Laslo Dorman i Aieksandar Plačkov su takode izlagali na Beogradskom diez festivalu, a Dorman je dobitnik i značajne Druge nagrade za džez-fotografiju u Burhauzenu, kao i nekoliko domaćih nagrada. Davor Hrvoj je,u okviru Zagrebačkog Jazz Fair-a priredio izložbu džez-fotografija pod nazivom ..lz prvog reda".

NOVE KNJIGE Miloš Krstlć, Muzika sevemoameričkih Cmaca, ..Nota", Knjaževac, 1989. Svetolik Jakovijević, Džez juče... džez danas, ..Nota", Knjaževac, 1989.

PRIVATNA INICIJATIVA I U MUZIČKOM IZDAVAŠTVU Objavljena su prva privatna izdanja džez-kaseta u Beogradu. Na jednoj je Istorija Vizantije trija JAZZY (Petrović-Blam-Jelić; promocija je obavljena 27. oktobra), a na drugoj je muzika multiinstrumentaliste Ivana Švagera (Ivan švager with Big Band RTB).

SA-SAZA DŽEZERE To je naziv nove ploče Seksteta Jovana MaJjokovića (PGP RTB 210757), koja se nedavno pojavila u prodaji.

FILMOVI O DŽEZU

Takvi filmovi se gotovo sistematski prave već pola veka; oni o Beniju Gudmenu i o Qlenu Шег» nipošto nisu najboiji, a onaj o Bill Holidej nipošto nije posiednji. Stvar je samo u tome Sto nači uvoznici smatraju, vaijda, da takve filmove niko neće da gleda, a za neke (Bird) možda nemaju ni para. Od novijih filmova, treba svakako pomenuti Straight, No Chaser, dokumentarac o Telonijusu Monku i A Night in Havana, dokumentarac o Dizijevom gostovanju na Kubl. Krid Tejlor je, uzgred, producent igranog filma o Gilespiju, a po svetu se prikazuju ili se najavljuju još i Rif-simfonija (o Beniju Karteru), Pesma o duši (o Lesteru Jangu) i Ružan, mo i prekrasan (o Benu Vebsteru).

10