Архив УНС — Култура
IZ USTA AMERIČKIH ‚‚MAČORA“
Pripremio: M. Krstić
Džon Hendi: ~Sto god više razumeju crnci i belci, sve vise shvataju važnost biuza. Džimi Viderspun: „Мепе ne zanimaju muzičari koji ne umeju da sviraju bluz. Ako ne znaju bluz, ne mogu da sviraju ni džez. Ako bluz gledaju s potsmehom, mislim da samo pokazuju svoju glupost. Bluz je divan, od velike vrednosti i vrlo potreban. Bluz će postojati još mnogo vremena, svirali ga mi ili ne. Bluz je vise od muzike. Bluz je svakodnevno iskustvo. Ja sam iz bluzgrada Dalasa, i čuo sam sve to iz prve ruke„To
je deo moje prošlosti, bez koje nikuda ne mo/ gu otići < AI Grin: „Ako se sve svodi na odlazak u crkvu, hajdemo onda u crkvu. Ako je to tamo, znači da I stvarno jeste. Ako nije tamo, recite nam gde i _ je, pa da znamo kuda da idemo.“ Dizi Gilespi: ~Ne mogu da napustim svoje korene i nemam nameru da idem protiv svojih principa. Donald (Berd) je izjavio Los Anđeles Tajmsu: I y ’Ako je muzika popularna, to je najbolje’. To niV> je istina Mi bar ne more da znači.“ Džo Sempl: „Mislim da je 1974. Mi 1975. godine red V ~fank“ privukla mnogo pažnje. Mi smo tu red \ koristili još 1954, i verujte da tada nije imala Л isto znadenje. Horas Silver je bio prvi koji je upotrebio red fanki. Pitao sam ga odakle mu ta red. Kazao je: ’duo sam je od Ko’lmana Hokinsa i nekih drugih saksofonista, a oni su je duli od nekih drugih’. AM, odjednom, sedamdesetih godina se znadenje promenilo. Nekada je to znadilo da neko usred pesme unese crkveni filing. Horas Silver uvek svira nešto što je nalik na muziku iz baptistidke crkve s Juga.To je ’fanki’. Danas ne znam šta to znadi, da li to znadi svirati kratke seckane note Mi nešto drugo. Sada se govori o fanki pomodarstvu. Rekoh: ’sranje’, sad ta red znadi nešto drugo. Od tog momenta su ~Krusejders“ promenili pravac, jer je odjednom svako postao ’fanki’.“
/У/а temu „KORENI
Klark Teri: „Džez prolazi kroz razne faze, ali se uvek vraća na tapkanje nogom u ritmu. Volim da čujem neke nove stvari, i nemam ništa protiv ako ’mačor’ ode ’aut’, aii samo ukoliko se vraća nazad. Ne mislim da će džez ikada umreti. Uvek će biti nekoga ko će svirati džez, i nekoga ko će to slušati. Mladež je pridavljena rokom, ali izgleda da su se zasitili i žele da čuju dobre melodije s dobrim svingom to je za nas staro, ali je novo za njih.“ Džon Hendi: „Činjenica je da kada danas sviram, želim da se vraćam unazad koliko mogu. Ćak na Dželi Rol Mortona. To sam radio dok sam bio s
Mingusom. Verujem da je to sve muzika, i da je neophodno poznavati istoriju i modi svirati razumnu količinu u svim idiomima.“
Vudi Šo: „Muzika je univerzalan jezik. Ja verujem u dobru muziku. Moj učitelj mi je otvorio svet ’klasike’. A ja džez smatram ’klasikom’ jer zahteva tehniku, formu i harmonsko znanje. Kompletan džez-muzičar može da svira svaki stil. I kompletan džez-muzičar voli sve faze džez-muzike, ne samo jedan aspekt.“ Stenli Terentin: „Znate li šta mi je smešno? Ćuo sam mnoge muzičare koji misle da je to što rade novo, maštovito i originalno. Onda sednem i čujem da je Đuk Elington uradio to isto još dvadesetih godina. Hodu da kažem da je to ciklično kretanje. Život je ciklus. Stalno se sve obrće. Ono što mislite da je novo, u stvari je već nekada urađeno. Ti kritičari koji sede i analiziraju i govore svakom šta treba da se sluša, to je bez veze. to se odnosi i na muzidare. Bog je stvorio ovaj svet i on je samo jedan.“ Vili ~Lajon“ Smit: „Mnogi moderni klaviristi pipkaju samo levom rukom, a desna ih nikuda ne vodi. Oni to zovu savremenim stilom, ja to zovem prevarom. Ništa nije lepše od pijaniste s dve ruke“ Džimi Ouvens: „Da sam slučajno evropski ’klasičar’ slušao bi ’klasidarske’ trubače, da osetim lepotu, jer mi je tako glava naštelovana. Onda ne bih mogao da slušam Majlsa Dejvisa, Kliforda Brauna ill Dizija Gilespija, i osedao lepotu, zato što ne bih imao prethodno znanje o demu se tu radi. To bi mi zvučalo kao gomila nota koje idu gore-dole. U školi vas uče da biti kulturan znači slušati ’klasidnu’ muziku. Nisu nas učili da slušamo Luja Amstronga Mi Carlija Parkera. Ali danas u nekim crnadkim školama nastavnici kažu: ’Posle ćemo Betovena. Sad ćemo Bada Pauela’. To nam daje sistem vrednosti koji nam omogućava da uživamo u razlici izmedu Arta Tejtama \ Bada Pauela. Da je Art Tejtam danas živ i da svira celu noć dve note, bio bi to zločin. Mnogi muzičari danas su vezali svoje ruke i umeju da sviraju samo dve note."
Žene u džezu
Rise:
Dragiša Buha
Do sada još niko nije napisao 02biljnu priču o ženama u džezu. Ako se pevačice i neke pijanistkirqe ostave po strani, u tekstovima koji se odnose na povest džez-muzike o ženama ima vrlo malo govora. Ovde ćemo pokušati da osvetlimo, barem donekle, ovo zanemareno, a važno poglavlje istorije džeza. Na brodovima s robljem, koji su iz Zapadne Afrike plovili ka Americi bilo je, naravno, i žena. Na relativno liberalnom američkom Jugu (koji je bio pod uticajem francuske kulture), crnim robovima je dugo polazilo za rukom da očuvaju vlastito kulturno naslede. Biloje mnogo obreda vezanih za plodnost, ozdravljenje i slično, u kojima su istaknuto mesto igrale proročice, babice, isceliteljke, koje su, razume se, vodile glavnu reč i u odgovarajućoj obrednoj muzici. Naročito su proročice uz muziku padale u zanos ili trans, što je imalo da izoštri ili uveća njihove čarobničke sposobnosti. Na Jugu su, uopšte uzevši, muzičke aktivnosti crnaca pospešivane, jer je -crnac koji peva srećan, a srećan crnac dobro radi". Ne samo da su muškarci na poljima pevali radne pesrne, nego su nešto slično činiie i žene, oko kuće, zabavljene domaćičkim poslovima. Razvijeno je mišljenje da korene btuza upavo treba tražiti u -ženskim" pesmama iz vremena rppstva, pesmama koje govore o teškoj svakodnevici. Najstariji sačuvani tekstovi biuza su o ljubavi, radu, razorenoj porodici, o surovom gospodaru... Na nekim starim fotografijama mo gu se videti crnkirqe kako muziciraju; najčešći instrumenti bili su gitara, mandolina, ukulele, lauta, klavir, spinet i-orgulje. Duvačke instrumente i bubnjeve svirali su samo muškarci. U najranijim njuorlienskim uličnim duvačkim orkestrima žena uopšte nije bilo a ni kasnije, u prvim pravim džez-orkestrima iz Nju Orleansa. U ..Distriktu s crvenim fenjerima", čuvenom Storivilu, u salonima za zabavu nastupali su samo klaviristi muškarci; za žene su tamo bile rezer-
visane neke druge aktivnosti. Izgleda da su Njuorleančanke, uopšte uzevši, sudelovale samo u duhovnecrnačke muzike u crkvama, Hi su pak izvodile muziku ..legitimnih" evropskih kompozitora. Pijanistkinje i pevačice Istorija živog ženskog sudelovanja u razvoju džez-muzike verovatno tek s preseljergem crnačkih muzičara iz Nju Orlensa u Čikago. Oko 1928. godine, trombonista Albert Vin iz Nju Orliensa načinio je u Čikagu snimke na'kojima je kornet svirala Dili Džons, jedina kornetistkinja staroga džeza za koju se zna. Tokom dvadesetih i tridesetih godina pojavilo se, medutim, mnogo pijanistkinja. Lavi Ostin je još 1924. godine imaia vlastitu grupu, u kojoj su svirali muzičari poput Barnija Bigara, Kida Orija, Džonija Dodsa i Tomija Lednijea. Kod Džoa Olivera klavir je svirala Lil Hardin, koja se kasnije udala za Luja Armstronga. Ona je i bila »krivac" što je Sačmo napravio karijeru kakvu je napravio. Vodena neutoljivom ambicijom, nateraia je Armostronga da napusti Kinga Olivera i da stane na vlastite noge, a rezul-
tat su bili sastavi Hot Five i Hot Seven, preko čijih je snimaka Armstrong postao slavan i koji do danas nisu zaboravljeni. Bilo je i drugih pijanistkinja koje su, u raznim sastavima, u svojstvu pratioca, svirale kiavir.To mesto bilo je slabije plaćeno i manje poštovano od položaja pijaniste soliste. Čak i u sklopu istog orkestra, praktikovalo se »stepenovanje" instrumenata: kornetisti, trombonisti i klarinetisti zaradivali su vise nego muzičari koji su svirali klavir, bubnjeve, tubu i bendžo. Tek u vreme svinga žene su se oslobodile podredenosti o kojoj je reč, a koja se u granicama staroga džeza i finansijski ispoljavala. U tzv. .čikaškom stilu", nekoj vrsti ..belog" prethodnika sving-muzike, žena tako reći nije bilo: tadasrqa i tamošnja bela AVnerika tolerisala je samo crnkirqu pevačicu. Da bi crnkinja iz dvadesetih godina uopšte mogla da postane muzičar, morala je dobro da izgleda, da peva i da zna da svira na klaviru. Drugi instrumenti bili su joj dozvoljeni samo u sladunjavim salonskim orkestrima. Kako će se stvari izmeniti, videćemo u sledećem nastavku.
-n o o m (O < o o' v>
LAGANO SKLIZNUĆE U DRUG! SVET
Đorđe Jakov
U istoriji muzike, saksofon je, rekao bih, najprevratniji pronalazak. Zbog toga što govori. Gotovo kao čovek, zapravo i bolje. Ne izgovara rečL Izgovara suštinu. To je najljudskiji instrument na svetu. Samo ga poslušajte. Jozef Škvorecki, Dok nas smrt ne rastavi Koincidencija je tajanstvena. Ponekad razmišljam o rqoj kao o jedinoj slučajnosti (slučajnosti?) koja s nepogrešivom sigurnošću može da potvrdi, ili pak opovrgne ispravnost i kvalitet odredenog postupka, odnosno misli. Svakako, stvar koincidencije je bila to da sam gore citirane reči Jozefa Škvoreckog pročitao upravo nekoliko meseci nakon početka sopstvenog interesovanja za džez. Tada su mi se one učinile dvostruko značajnima. Pored značenja koje poseduju, one su za mene bile i potvrda moje potrebe i mojih nastojanja da svoja prva saznanja i razmišljanja o ovoj muzici, vrlo slična iskustvima sSmog Škvoreckog, prenesem jednom prijatelju. Od tada se želja da o njima govorim samo uvećavala, i sa šireg pojma «džez-muzika" prenela na nešto određeniji: savremeni džez. Ali, ovde se već javlja prvi problem. Šta je to, zapravo, savremeni džez? Ta, najčešće olako upotrebljavana
reč povlači za sobom ne malu odgovornost. Ne verujem da se pravo značenje može odgonetnuti posmatrargem s hronološke tačke gledišta, isto kao što se o savremenom u umetnosti ne može govoriti analizirajući one elemente (postupke) koje ovaj pojam uključuje u polje svoga značerga. Jer: hronologija događaja u džezu može nam dati samo informaciju o aktuelnosti bilo pojedinog autora, bilo određenog pristupa, pa čak ni ta slika neće biti verodostojna. Jedan Čarli Parker, na primer, ne verujem daje mnogo izgubio na aktuelnosti do danas iako je stvarao pre četrdeset i vise godina. I dalje, aktuelnost svakako da nije suština pojma ..savremeno", što je i najvažnije. Što se tiče postupaka karakterističnih za ovakav ili onakav pristup, za ovo ili za ono vreme, oni su ipak samo sredstvo, atributi pomoću kojih nešto proglašavamo iii ne proglašavamo savremenim, ali ne i njegova suština. Ovakav način razmišljanja ne upućuje na podelu, tako dobro poznatu, o formi i sadržaju kao o dvema statičnim vrednostima. Ako umetnost uopšte ima svrhu, onda bi ona nesumnjivo ležala u pojmu komunikacije. Tačnije; ostvarivanja komunikacije. A suština savremenog u umetnosti, a naravno i u džezu kao jednom od mnogobrojnih obličja, bila bi u ostvarenju, bolje rečeno u named ostvarivanja što većeg stepena te komunikacije-, Shodno tome, takva savremena umetnost, tj. savremeni džez, mora da iznalazi uvek nove postupke i tehnike da bi se približio zadatom cilju. T a dva entiteta težnja ka što većem stepenu komunikacije i postupci koje ona iziskuje, a koji su naravno neograničeni mogu da budu put ka razumevanju značaja koji bi džez danas trebalo da ima.
* Naslov eseja je prevođ naziva ploče Henry Threadeill-a ..Easily slip into Another world" iz 1988. godlne.
9