Архив УНС — Култура

Праг је ово милог Срба

Вук Караџић и Банија

Ја сам овдје управо познао шта значи наше горе лист и да крв није вода," записао је Вук који дан иза приредбе у његову част у хотелском споменару

ПРИЛОГ 7 ПАВЛЕ КУШИЋ - ВУКУ КАРАЏИЋУ

ПРИЛОГ 8 ОГЊЕСЛАВ УТЈЕШЕНОВИЋ - ВУКУ КАРАЏИЋУ

Три су вида Вукових односа с овим подручјем: боравци његови у Банији, затим везе с овдашњим житељима и најзад, заступљеност овог краја у његовом дјелу. Вук је у три маха походио овај крај. Најприје, крајем 1806. или почетком 1807. Претходно се, као што знамо, пријавио за карловачку гимназију, али је одбијен као већ прерастао: за Србију рекли су му довољно је спреманл Савремена истраживања то оспоравају: разлог је прије, рекло би се, у недовољној квалификованости Вуковој за вишу школу, каква се тражила у просветно организованој Аустрији. Није ли стога и прешао у Петрињу, гдје је „намјеравао да настави учење немачког, али је више шетао него што је учио" рећи ће касније своме биографу.г Ово је, колико знамо, једини податак о Вуковим петрињским данима. Остаје, међутим, у вези с овим више питања без одговора, засад бар, а можда и заувијек: зашто је управо овамо дошао, од чега је овдје живио, колико је ту провео да ли, наиме, до прољећа 1807. како указује већ поменути биограф његов (има, наиме, индиција да је он тек крајем љета те године био у свом Подрињу)з. На срећу „књижества" Крајем тридесетих година Вук је опет овдје, на пропутовању, истина: преко Сиска, Петриње, Глине, Топуског, Карловца и Плашког ка Сењу. Послије раскида са

кнезом Милошем,а тиме, привремено бар, и са Србијом, Вук се на срећу нашег „књижества" окренуо новим крајевима пространог штокавског подручја: средином деценије посјетио је Црну Гору, а јуна 1838 Хрватску. „Свуда су ме дочекивали с особитом части" јавиће свом пријатељу Копитару... " у Топуском (код Глине) био сам на ручку кога су официри од цијеле регименте дали за г о д о в н о (НатепBlа§) свога обрштера, према коме сам ја сједио у сред стола, за којим је било више од 70 самијех официра; из Карловца сам једва побјегао од гошћењаЛ У Топуском је и 1861, уочи св оје 75. године.s Ако су га први пут довеле овамо младалачке амбиције самообразовања, ако је поткрај тридесетих година путовао овуда у потрази за грађом, сада, у смирај живота, тражио је у води ове познате бање лијека својој хроничној бољци, своме тешком реуматичном обољењу. Изневјерила га је прије по вијека лијева нога рећи ће том приликом па сад хоће и друга. За „скитницу" Вука, како га је Копитар не једном назвао, то је био један од безбројних његових боравака, а ипак, ненадано, друкчији од свих. Приређивали су му банкете, и свечане скупове; никад међутим, опако спонтано и толико искрено славље као у граничарском мјесту. Богдановић и Руњанин Изазван, наиме, немаром бањског лекара Нијемца према Вуку,

један од официра овдашњег гарнизона, Симеун Богдановић, организовао је бакљаду у част великог сународњака. Повод доста наиван, узрок чак жеља за националним самопотврђењем, на окрајку националном наглашенијих и осјетљивијих националних осјећаја. За своју замисао Богдановић је како истиче у својим каснијим сјећањима придобио капетана Руњанина; од директора тамошњег мајдана издејствовао је око триста „машала" за бакљаду, и то бесплатно; добио је, најзад, и одобрење пуковника Јевте Лазића у Глини.е Било је то управо на Илиндан <lB6l. „Синоћ око 9 сати вечера јавиће сјутрадан „србском дневнику", анонимни дописник, по свој прилици поменути Богдановић крену се од овдашње велике страже множина свијета сви у топлицама бавећи се гости, званичници свештеног и војеног чина, и многи са стране дошавши грађани са музиком и буктињама ка конаку Вуковом у тако звану „бсШатшђас! Тгаћепе". Музика свираше народни марш „Праг је ово милог српства". Пред пенцером се сви поређасмо и са громким „живио" старца на пенџер изазвасмо. Чим се старац на пенџеру показа, поздрави га овдашњи парох М.Богдановић у краткој а ватреној беседи, коју народ са „живио" прихвати.? Старац врло тронут одазва се на беседу г. пароха отприлике овако: „Фала Вам, господине. Фала

браћо. Ја сам веома тронут видећи толику љубав према мени и осим моје постојбине. Моја је најтоплија жеља да љубав и то поверење остане у својој целости, а ја ћу што будем више могао настојати да будем користан не само нашем милом Српству него и васцелом Славенству." Громко „живео" заврши овај мили поздрав, а музика засвира један потпури од српских песама. По томе се скупи неколицина певача под пенџером старчевим те отпеваше редајући се са музиком „Праг је ово милог Срба", „Ђе је станак мој" и„Чуј, Душане, народ тебе зове"в. „Старац је цело време на отвореном окну стајао и веселим речима на крају сваке песме захваљивао. Напослетку са хармоничним „Многаја љета" и клицањем „живио" удаљисмо се у рестаурацију, гдје остатак вечера певањем и здравицама уз звектање пуних чашица проведосмо. Ова свечаност, премда је наврат нанос спремљена, тим је знаменитија, што у топлицама још никоме бакљада није чињена осим покојном бану Јосипу Јелачићу и сад нашем Вуку", стајало је између осгалог у поменутом допису.9 У Обљају је видио Турке Парада, без сумње с националним, а не бих презао да кажем и с одређеним националистичким призвуком, није остала без одјека: по неким архивским налазима. „Официри који су учествовали у паради били су кажњени премеш-

Срби у енциклопедији

новл ПРОСВЈЕТ-