Архив УНС — Култура

тајем или обустапом унапређења, јер су власти у томе видјеле „револуционарни покушај" који су изазвали „несигурни и непоуздани елементи"ло Седамнаест дана потом, на Преображење, Вук је опет уврх трпезе, као и прије двадесет година, на ручку који су приредили официри, сад пак са женом и Ђуром Јелачићем. Ту, у Обљају, имао је најзад прилике да изблиза види и чувене крајишке Турке, о којима је толико слушао у пјесмама.п Овај крај је, нагласимо то, веп од првих Вукових књига заступљен међу поштоваоцима његовог дјела. „Почтенородни" трговци и мајстори овдашњих вароши, оскудна, да не кажем приземна, интелигенција његова присутни су међу скупитељима или претплатницима његових књига од ране Писменице до посљедње му књиге, до IV тома народних пјесама. У огласу на своју прву граматику Вук је истакао Симу Кавића као „словокупитеља" у Петрињи; наредне године на другу Пјеснарицу — Јанка Кунића и Петра Чакоја 12. Одзива, истина, није било. Тек 1818, на први Рјечник, јављају се овдашњи житељ Петар Чакоје и учитељ Симеун Живковић, брат Стевана Живковића Телемана, као претплатници из Петриње.п Од тада пак гласкају се све више и све бројније, и остала мјеста на Вукова „објављенија": Глина, Костајница, Петриња, једно вријеме између 1829. и 1834. у оквиру карловачких пренумераната или Карловачке епархије. „Граждани" овог краја гледали су у својој књизи, посебно пак у Вуковој, не само забавно штиво већ у исто вријеме чин родољубља, у којој су налазили извор и потврду свог „национализмуса". Поменимо такођер да је Вук био у преписци с близу десетак житеља овог подручја. Углавном се она тицала растурања његових књига. Међу овдашњим Вуковим кореспондентима су петрињски трговци Василије Вуковић«, и Георг те учитељи Симеун Живковић« и Давид Милошевићl7, петрињски „фурир" Павле Кушић,lB, Славко Златојевић (у

ВПјебке :

1 Измаил Ивановин Срезњевски, Вук Стефановић Караџић, Српски књижевни гласник, Београд, 1987. кн>. IЛI, св. 5, 388. 2 Исто. 3 Ако се у Вуковим Принјенанијама на Мезимац П. Соларића крије под »момчетом« сам он, као што многи истраживачи мисле, онда би његов повратак у Београд могао бити тек у љето 1807. године, по Доситејевом приспјећу у Београд, јер је »момче« отишло у посјету Дбситеју (Ковчежић, I, Београд, 1958, 121). У својој познатој монографији о Вуку, Љуб. Стојановић пише да је Вуков повратак услиједио у прољеће т. г. (Живот и рад Вука Стеф. Караџића, Београд, 1924, 8). 4 Вукова преписка, I, 470 (Вук - Ј. Копитару, 21.У1/З.УП 1838). О Вуковим боравцима у овом крају види. Г. Добрашиновић, Вукова путовања, Ковнежић, V, 1963, 99. 5 У Топуско је Бук приспио крајем јула т.г., обишао одатле Обљај на Банији а поткрај августа је у Загребу. 6 Синиша Симеон БогдановиН, Вук у Топуском. Успомена из последњих дневи Вука Ст. Караџића, Србобран, Загреб, Ш1894, бр. 13, [l-2] 7 Текст овог поздравног говора оца поменутог Симеона Богдановића чува се у Вуковој оставини (Архив Српске академије наука и уметности, 8552/225). Види прилог, стр. 562. 8 Пјесма с оваквим првим стихом такође сачувана у Вуковим хартијама АСАНУ, 8552/225). Наслов јој је: Србин на гробу Душанову. Вид. прилог на стр.562. 9 У Топуском дне 22. јулија 1861, Србски дневник, Нови Сад, 1861, бр. 69 10 Бранко Магарашевић, Вуков боравак у Топуском, Срнска ријен, Загреб 1951, св. 3. 11. 11 Вид. нап. 9. 12 Вукова објављенија. Огласе сакупио и за штампу приредио Г. Добрашиновић. Вуков и Доситејев музеј, Београд, 1976, [l-2]. 13 Српски рјенник, Беч, 1818, XXVI. 14 Вукова преписка, VI, 170-172 (објављена су три његова писма Вуку.

ствари Димитрије Петровић) из Сиска, прашки ђак и преводилац наших народних пјесама«, и већ помињани поручник Симеун Богдановић, Матијевић, потоњи скупљач народних умотворинаго. Мржња према швабујири Ту су, најзад и двојица Вукових пријатеља, само поријеклом одавде: Сава Мркаљ, претходник му у реформи азбукег! и Огњеслав Ут-

јешиновић Острожински, освједочени пријатељ његове породиЦ622. Преписке ове нијесу бројне, садрже од једног до неколика писма. Ипак су мјестимично занимљиве. Откривају жеље овостраних житеља за својом, националном књигом, јер су у њима како истиче Павле Кушић „јако сиротни". С друге стране, и нехот, неких Опита (...) Луке Милованова: „Што ће нам Прозодија кад поете бити нећемо" узвраћали су му по-

водом књиге, жали се Давид Милошевић, и сам потоњи „књигописац". Писма Славка Златојевића одишу неутољивом мржњом према „швабурији" и ратоборним расположењима против Мађара, уз осуду Ожеговићевог мирољубља и величање Јелачићеве борбености. Најзанимљивија су ипак Богдановићева писма. Надахнут Вуком, он је за њ почео сабирати ријечи и пословице из овог краја, које је и упутио свом великом са-

народнику. Потомци су је издвојили и уступили Лексикографском институту београдске Академије наукагз. Како међутим, из познијих 60—их година, није могла ући ни у једну Вукову књигу, године 1862. опет позива он Вука у овај крај да мало „продиване" а, вели, сабро му је још нешто ријечи. Вуков примјер му је и касније био пред очима: и сам се почео бавити записивањем народних умотворина. Подручје ово, најзад, нашло је

мјеста у Вуковом д]елу скромно, додуше. У његовом Рј е ч н и к у је и неколико овдашњих топонима: Глина, Костајница, Петриња, Петрова гора итд., дата, истина, с доста шкртим објашњењима. Занимљивије су, међутим, Вукове забиљешке запретане у не малој његовој оставини. То су, прије свега, подаци о броју живља и вјерској припадности у двјема овдашњим региментама (првобанској и другобанској), затим опис Петрињске (II бановачке) регименте с посјетницом МПшЈаиз МакбЈшоуИб, к.к. Гlеиl:епапГ 24 све то зацијело за Вуков Етнографски атлас јужнословенског живља, по неким подацима и приправљен за штампу, али на жалост, загубљен. Ту су и неке биљешке, овлашне и узгредне, о неким овдашњим људима: о Дамјану Груборовићу из села Љубине на Сухој међи у 11. банској регименти,2s о Јефту Лазићу из Глине; о некој пошиљци књига за Топуско;гв Карта Хрватске на којој су, између осталог, подвучена и три овдашња мјеста: Петриња, Глина и Топуско,2? која више говоре о Вуковом интересовању за Банију него што само собом нешто кажу, Не могу, најзад, да не укажем још на једну опаску: за живота свога великог угледног сународника заинтересован за њ у двјема посмртним манифестацијама о прослави 100 годишњице његовог рођења 1888. и о преносу његових посмртних остатака из Беча у Београд 189728 остао је овај крај, изгледа, равнодушан, према Вуку у јеку, рекао бих, свенародног славл>а. Да сведемо закључак: Ово подручје надомак двају моћних црквених центара, и успркос њима можда, схватило је и прихватило Вука, његову књигу. У мукотршву његовог живота остаће, међутим, знан и као домаћин једног величанственог по много чему и јединственог дочека приређеиог у Вукову част, који је, без сумње, и изазвао већ толико знане Вукове ријечи у бањској спомен књизи, забиљежене који дан послије тога: „Ја сам овдје управо познао што значи наше горе лист и да крв није вода".29

Голуб Добрашиновић

15 Преписка с Г. Кавићем није очувана, али на његовом писму Д. П. Тиролу Вук је забиљежио да је одговорио 22.1X14. X 1823 (Вукова преписка, V, 787). 16 Исто, 111, 475-481. 17 Исто, VI, 149-157. .‘ 8 АСАНУ, 8083 (писмо из 1849). 19 Пет његових писама налазе се у Архиву САНУ, 8065/1-5. 20 АСАНУ, 8370/1-3. 21 Вукова преписка, 111, 66-71 (Два писма из Карловца и Беча, и неке биљешке, за писмо можда, поводом Вуковог издања књиге Л. Милованова). 22 АСАНУ, 8164 (писмо из 1852). 23 До поменуте збирке нисам успио на дођем. По неким биљешкама Александра' Белића, садржавала је 210 ријечи из Баније, а и нешто пословица, како се из писма види. Уп. прилоге, стр. 562. ' АСАНУ, 8552/30(27 1-У). 15 Исто, 8552/48(9). 18 Исто, 8552/48(15). 27 8552/48а(17). 28 М. Ћ. Милићевић, Стогодишњица Вука Стефан. Караџића прославл,ена 1888. у Београду. У Београду, 1890; А. Гавриловић, Споменица о преносу праха Вука Стеф. Караџића из Беча у Београд 1897. Београд, 1898. Издање СКА. 29 Поменути Вуков запис датиран је 7. августа 1861. Донијет је у Политици, 1938, бр. 10843, II (заједно с факсимилом); прештампаван је више пута текстуелно или у факсимилу. У већ помињаним биљешкама из западне Хрватске Вук је забиљежио исту мисао нешто преиначено. »Мени је овдје показано да сам од њихове горе лист и да крв није вода« (АСАНУ, 8552/30 (27 1-У). Додајмо најзад да се у Архиву САНУ чува и један препис тобожњег Вуковог записа у Топуском од 22. јула 1844. »Дођох у ову лепу романтичну бању...« (АСАНУ, 9811).

НОВА ПРОСВЈЕТА

23