Архив УНС — Култура

Тамо аз појду!

Српски писци: Милош Црњански „Сеобе"

Тада честњејши Исакович поче будити Кимесара и већ сасвим напит, блену у ноћ, пуну звезда, прешав погледом сва месечином обасјана поља... све шуме у даљини... брда... и облаке... па, уневши се бискупу у лице, прошапта... тамо аз појду..." и заплака

... Официри, међутим, беху то вече гости у дворцу печујског бискупа, који је знао језик пука, јер је у околиии имао на хиљаде верних својих Славена, католика. Имало је „да прво одстоје свечану мису... Стасити, црвени, у својој чоханој опреми, космати, пуни сребра, крстећи се с три прста, у недоумици, опијени небеским песмама оргуља и хора, мирисом тамјана, збрком латинских речи и анђеоским изразом лепих дечака, којим су помагали бискупу при служби... Сетивши се својих дрвених цркава, у којима се у гомили певало и гласно шљувало, и својих дивјачких и обесних попова, они су, кријући један од другога, све више малаксавали, и ражалошћени, и задивљени, удисали високе и свете католичке кантилене, свирку виолина, раскошну, римску игру попова, под скупоценим балдахином, око бискупа... Крај свечане дворане, у којој беше разастрта трпеза, у једној соби с балконом, свој постављеној црвеном свилом, чекаху Исаковича, који се дуго није јављао. Најпосле, кад је ушао, они се пренеразише. Лице му је било тамно и сиво као пепео... У целом његовом подбулом лицу био је миран и непомичан... Непрестано је тешко, бесно дахтао. Очни капци беху му сасвим помодрели. Показа им руком да уђу и рече тихо: „Појдите и не будите што увеждени слабостјом мојом. Ум ваш не потребује от мене празних речи. Одавајте част Императорски царствујушчој. Ничто менше, чувајте у души тиху нашу надежду: „сладост правосЛВВЉЗ • Стегнут међу огромне чиније од фајанса и стакла млетачка печијскога бискупа, које је ваљало чубати да се не разбију, и између Комесара,већ прилично уморног и напитог. Комссар је имао манију писмених успјеха. Увртео је био у главу да, по одласку биранога одреда Славонско-подунавског пука на бојиште, јави, својим танким, оштрим словима, да се предводитељ пука Вук Исакович, један од најбољих официра са његовог подручја, просвећен дивним речима бискупа печујског, приклонио да пољуби папучу Светог Оца, и да тако дође као веран, са „Његовог војног подручја" у рат, на Рајну. Опкољени са три жута зида, нагнути над столом, пуним јела и вина, уморни и отежали, падали су све дубље са својим речима, шапатом, узвицима, у ноћ кроз бела врата, кроз која се достизало до шума, брда, светлуцања изнад вароши, бескрајног, звезданог неба. Треба да буде католик. Зар је могуће да то не буде, кад је и царица? Лепа Царица. Царица која је сјединила у себи сва дивна имена. Марија и Терезија. Име Марија! Марија безгрешна, Марија чиста, ковчег белокосни, звезда јутарња. Марија дивна, Марија породиља. Поштује ли ико и знали, од његових, свету Терезију? Име Терезија! Жр. Сунчани колут што опасује тело. Пламен у коме се изгори, од жеље за једним даљим и лепшим и слађим жићем. Терезија. Мачем пробијене, беле, руком мушком нетакнуте груди! Па онда сјај. Свој народ треба да уведе у сјај. А сјај је у католицизму. Кад Сунце на Западу залази, на Истоку се, у исти час, јавља. У католицизму. И какви мисле да буду они војници, кад су шизматици у очима цара свога? Зар хоће да на себе натоваре патњу, којој

никад краја бити неће, сеобу душа својих, не само деце своје, промену вечну, која ће као креч у гробу до века да им гризе месо с костију, док год буду у овој земљи, из које их више пустити неће? Марија Терезија. М-прво слово њеног имена има тајанствено значење. јер значи: хиљаду. М јер је мати. А јер је Анђеоска. Р јер је Расадница. И јер је Изабрана. Ј јер је Једина. А јер је Анђеоска још једном. И Терезија је. Т јер је Теодичка. Е јер је Евангелијска. Р јер ће и по други пут бити Расадница. Е јер је Ексатична. 3 јер је Зенитална. И јер је Имакулата. Ј јер је и Јерусалимска. А јер је Апостолска. Исакович, који је после вечере, осетио своје уобичајене болове у стомаку, био се очајно препао од говорљивости бискупове. Уплашен да неће моћи да избегне, а да га овде у Печују не прекрсте, у љутој тузи својој позва, у себи, тихо, у помоћ, крсног свеца свога, Св. Мрату. И Св. Мрата му поможе, у толико што га међу тим многим вином, чашама и горућим свећама, сети брата његова Аранђела, који је имао обичај, да при склапању трговачких послова по Влашкој, Турској и Мађарској опија људе. Сетивши се њега, честњејши Исакович се реши, по узору братовљевом, да напије себе. Мишљаше, ако га и буду покрстили силом, нека га бар не добију трезног. Зато поче страховито да пије, нашто бискуп ућута, зачуђен. Све више модар у потиљку, Исакович тада прозбори, последњом свешћу, и показа да му није потребно дуго помоћ Св. Мрате, јер овако поче да говори: ' Поживе, моје православље слатко. многа љета у матери мојој, па ће во вјеки живјет во вси моји потомци. Сладост јест и наша Русија. Богу творцу молим сја да узрју пут свој и Русији појду. Име Русије! Р јер је Рожденство. У јер је Ускрсеније... С јер је Славјанска. И јер је Исусова. Ј јер је Јединрсушна. А јер је... Не заврши, јер мада беше отежао као буре, од вина, помисли да говори што не треба говорити. Уплашен и ражалошћен клону, и покуша да забашури све на тај начин, да је порицао све, јер је узалудно све, прах, смерт, суета суетства... праздне речи... а кад се умире, умире се као пас и коњ. При том покуша да устане и да пође. Душе нема... као што ни Бога нема... живимо узалуд... прах... смерт... праздне речи. Тада бискуп скида са њега своје хладне очи и најежен погледа у ноћ. Поноћ је била одавно прошла. „А кад се погледа овако у ноћ? Кад се стане, ево овде, у мрак, на вратима? Кад се погледају сва поља у месечини? Сва она брда у даљини... град, кровови... тамо облаци... сажвежђа... то небо пуно светлости? Кад се пред свим тим ућути? Је ли и онда као да пролазимо безумно... без смисла... је ли могуће да је све то једна бездана празнина?" Тада честњејши Исакович поче будити Комесара и, већ сасвим напит, блену у ноћ, пуну звезде, прешав поглсдом сва месечином обасјаиа полјД... све шуме у даљини... брда... и облаке... па, уневши се у лице, прошапута... „тамо аз појду..." и заплака.

Цару Душану Силном у част

Из славне прошлости српскога народа

У трећој књизи свог историјскго романа о цару Душану академик др Владан Ђорђевић, очевидно, под утицајем великана драмске књижевности стасале су у средњовековном Дубровнику, читаоцима је понудио импресивни приказ позоришне представе приказане у част српског и грчког суверена приликом његове величанствене посебе Дубровнику. Занимљиво је да је син овог књижевника. научника и политичара, познатог и по „владановштини" режиму „чврсте руке" под владавином краља Милана, када је био председник владе, као и по патриотизму који је доказао у ратовима, Милан В. Ђорђевић, правник и дипломата, учесник у балканским и првом светском рату у својству капетана српске војске, у новембру 1918. године први ушао у Дубровник, где га је дочекао и поздравио председник Народног већа Перо Чингрија, и постао војни гувернер. После посете цара Душана Дубровнику средином четрнаестог века био је то, под Милановом командом, први пут да је српски војник стао на слободно тле Дубровника. Кратко време после тога капетан Милан Ђорђевић се тешко разболео на путу за Београд, па је на самртној постељи причао свом оцу Владану о томе како су житељи некадашње Дубровачке републике с одушевљењем дочекали Србе као ослободиоце и у аманет му оставио да троделни роман, чији опсег достиже 1162 стране, што пре објави, и то у Загребу, као допринос остваривању југословенске идеје управо у време настајања Крал>евине Срба, Хрвата и Словенаца. До те заклетве је дошло пошто је син саслушао очево читање последње главе романа, у којој се описује Душанов боравак у Дубровнику у који је Милан месец дана пре своје смрти ушао на челу српске претходнице. Др Владан Ђорђевић, који се истакао као оснивач Српског лекарског друштва и покретач

„Српског архива за целокупно лекарство", као ратних од 1876. до 1878. године на челу Српског војног санитета а затим као начелник Санитетског одељења Министарства унутрашњих послова (израдио и спровео кроз Скупштину Закон о народном санитетском фонду и Закон о уређењу санитетске струке и чувању народног здравља, чиме су у Србији ударени темељи модерне санитетске службе) затим, као председник Београдске општине, министар просвете, један од организатора Српског црвеног крста. министар иностраних послова, српски посланик у Атини и Цариграду, био је прогањан од режима последњег Обреновића, Александра, због супротстављања његовој женидби с Драгом Машин. Почетком овог века, нарочито после анексионе кризе (аустријског присвајања Босне и Херцеговине), од изразитог аустрофила (поготово док је био у служби крал>а Милана) постао је русофил, па су га у првом светском рату због тога и због испољеног родољубља окупационе власти, иако је био стар, конфинирале у Аустрији, како им у Београду не би „био на сметњи". Јавно учествујући у активностима Уједињене омладине српске, Владан Ђорђевић се у политички и културни живот укључио још као младић од шеснаест година, управо пишући полемичке чланке у којима је испољио чврстину убеђења и доследност. Кад се већ једном латио пера, није га испуштао до последњег даха, 1930. када је имао осамдесет шест година. Тако је, бавећи се уз медицину (дворски лекар) и писањем, углавном историјских дела, постао један од најплодотворнијих стваралаца у Србији. Стигао је да, поред још једног историјског романа „Голгота", напише дела „Крај једне династије", „Српско-турски рат", „Историја српско-бугарског рата", „Историја српског војног санитета", „Народна медицина у Срба", „Начело војне хигијене".

Српски народ

Има ли народа, који је толико прошао големих и страшних голгота, сем српског народа? О, да л’ је ико понео бреме толиких тегоба, патњи и мука к’о народ српски што је? О, да л’ је ико најчистију мис’о о слободи плаћ’о морем крви своје, и сву повест своју крвљу својом пис’о? О, који је то народ мучну срећу своју што је, без одмора, голом пести ков’о; и на својој крви и на своме зноју осетио подло дело Кајиново? Он свој лебац ломи на вировној стени, тражећ’ путе сунца кроз небеса сива, па је као онај алем небрушени што га дуже тареш све светлији бива.

Исаије МишроНиИ

(Из необјављене збирке „Испаштања” 1941. године)

Коријени 2

4

новл ПРОСВјЕТА