Архив УНС — Култура

Пише

Живомир Симовић

„Европа и Црна Гора", „Црна Гора и Русија", „Албанија и велике силе", као и неколико драма, приповедака и путописа, а три године пред смрт објавио је и „Успоме, не". За недељу дана Владан Ђорђевић је роман „Цар Душан", на којем је с прекидима радио скоро четрдесет година, а последњи том насловљен „Цар" завршио у заробљеништву у току првог светског рата, испуњавајући последњу синовљеву жељу, објавио, ћирилицом, у Загребу, 1919. и 1920. године, у издању Хрватског штампарског завода д.д, чије је све услове, па и у погледу невеликог хонорара, прихватио без икаквог приговора телеграфским путем. Околност да се у ранијем раздобљу бавио и писањем драмских текстова, сигурно је била од утицаја када се досетио да у завршно поглавље под насловом „Душан на врхунцу своје моћи" унесе опис позоришне представе приређене у Дубровнику у част цара Душана, која је дошла као круна свих свечаности, јер „Дубровчани нису знали како да сјајније прославе бављење цара у њиховом граду". Приређене су, у славу суверена-императора, све могуће јавне и приватне забаве: свечани ручкови и вечере, екскурзије на суву и на води, утакмице у јуначким играма, лов на зечеве и јаребице, лов помоћу сокола, јастребова и крагуја, лов на лисице помоћу ступица, утакмице стрелама на градском стрелишту, литије са маскама... Романописац истиче да је „оно што је најлепше смишљено остављено за последак". А затим и ово: „Велико веће беше се договорило са једном дружином грчких глумаца која се у то време десила у граду да у нарочитој арени приреде представу у част цареву. Један од многобројних дубровачких песника дао је идеју и нешто текста за једну серију живих слика из Душанова живота". Неопходне историјске податке, који су послужили као потка позоришном комаду, дала је царева свита у којој су се налазиле и истакнуте личности прослављене у бојевима под Душановом командом. Сем тога, властела из цареве пратње понудила је своје рухо за глумачку гардеробу. Како би све било уверљиво и „на свом месту", понудили су глумцима и своје оружје да буде приказано публици у оквиру догађања, укључујући славну битку на Велбужду, и дичили су се том својом „услугом" позоришту. Није прошло више од недељу дана, а репрезентативно позоришно дело пригодно названо „Апотеоза цару српском и грчком" је било готово. Све што је било најотменије у Дубровнику, али и не мало „пучанства", било је пуштено да испуни сва места у гледалишту. А када је цар Душан с царицом Јеленом и са „стотином пратилаца" ушао у арену, како стоји у роману, „дочека их један урнебес одушевљених усклика, а када је цар са целом својом свитом заузео све „лоџије" које за њих беху спремљене, наста читав концерат алеманских „шпилмана", босанских лаутара, немачких пифара и домаћих

трумбетара, српских скрипара са прегудницама, па чак и свирача на меховима који се данас зову гајдаши". Те вечери, после бучног и најузвишенијег дочека цара, „притулише се лампе у арени, завеса се подиже и на позорници се указа јако осветљена прва слика која се звала „После победе на Велбужду". Песник, аутор апотеозе, с бине је дао тумачење те слике: „Старац што седи десно под оним храстом то је Стефан Урош 111, краљ све српске земље и поморске, а они властели што клече око њега гологлави и полажу своје мачеве пред његове ноге, то су бугарски бољари који га моле да прими целу бугарску државу у своју. Али, као што видите, седи краљ одбија руком ту њихову понуду. Није он пошао да осваја државу своје сестре, него да казни њенога мужа који је отерао своју закониту жену и своју закониту децу. Њих видите иза краља... С леве стране на слици видите једног дивног младића у оклопу, који једном руком, у којој држи још крвави мач, поздравља краља, а другом показује на мртво тело бугарскога цара Михаила. Тај младић је победилац на Велбужду; то је син седога краља; то је Стефан Душан, још престолонаследник! / Песник умуче, лампе у арени одврнуше а са светлошћу осу се пљескање свију гледалаца и започе жив разговор..." У наставку романа аутор каже да кнез дубровачки, наклоњен Млецима, „није могао да опрости Великом већу ово ново уметничко распаљивање Душанове популарности у Дубровнику", али је, налазећи се у ложи иза цара, „морао да прави љубазно лице". Као невешто, упитао је Његово царско величанство за мишљење о томе да ли су глумци „добро схватили тај историјски моменат". „Мало су га улепшали, рече цар смешећи се, јер су неколико сцена, које су у стварности ишле Једна за другом, саставили у једну слику, али су добро погодили оно главно. Потпуно успела представа У другоЈ слици тог позоришног комада приказана Је реконструкциЈа битке на Неродимљи, и то „тренутак када опсађени изводе на бедеме старца Андонија и кад пред њим ложе ломачу, а доле испод града стоЈи млади краљ са својим младим воЈводама ужаснути од онога што виде". Песник је, да би публици приближио смисао радње и узвисио поруку, указао на „паклене интриге зле маћехе Душанове коЈа је довела до ове крваве међусобице на српском краљевском двору", описао жестоку борбу и блиставу Душанову победу, похвално се изразио о његовоЈ великодушности после извојеване победе и о достоЈанственом понашању према оцу и „побијао легенду о убиству Дечанскога и певао о његовој природноЈ смрти пред коЈу Је метнуо измирење оца са сином". Писац у свом романескном ткању још напомиње да је „Душан морао да пази на себе док је ова слика треперила у пуној светлости да му се на лицу не покаже ни траг од сећања коЈа ове успомене изазваше у њему", тако да се „цела публика дивила мермерном ли-

цу императора", док је само царица знала како је цару, па је стога „неприметно спустила своју руку на његову". Затим је уследило приказивање „Крунисања Душанова за краља". Најимпресивнија је била слика краљевог објављивања народу да „правда држи земљу и градове". Пљесак посетилаца је био френетичан, на шта им је цар климнуо главом, а затим је дубровачком кнезу рекао: „Са задовољством видим колико је у мојих драгих Дубровчана развијено осећање правде, али ме то не чуди у граду у коме је од вајкада закон највиша воља". Кнез Никола, не коментаришући, само се учтиво поклонио, док је већ почињала слика о Душановој женидби. Управо је приказан тренутак када Душаи ставља круну на тлаву своје невесте. Душан и његова супруга су скоро подједнако били дирнути том „слатком успоменом из своје младости". Цар, да би прикрио своје узбуђење, нашао је да је примерно ситуацији да се нашали с Јеленом, па јој је, између осталог, рекао да глумица „Гркиња што тебе представља ни из далека није лепа као што си ти онда била, али је толико млада и свежа да је добро што ћемо ускоро поћи из Дубровника..." Али, кира Јелена, као да није знала за шалу, узвратила му је жестоко, тако да је цар „оно што је тражио и нашао". То је, напокон, умирило царицу и она је благословила младу глумицу. У тој драмској представи ређале су се слике Душанових победа над Угрима и Византинцима, приказан је његов улазак у Бер и Сјер, па и његова победа над Византинцима код Србице. У роману стоји да су песник и глумци намеравали да апотеозу цару Душану заврше приказивањем још једне његове победе, али је, изгледа, „власт још у XIV веку имала ружан обичај да врши цензуру над свима производима духа, јер је кнез Никола ту слику просто забранио (...), али је тиме само јаче оштетио оне интересе које је хтео да чува, јер песник и глумци завршише своје дело двема сјајним сликама „Крунисање Душана за цара" и „Прокламовање Душановог за-

коника", које је песник пропратио одушевљеним стиховима, у којима је из присуства цара бугарског и патријара трновског на крунисању српског цара извео далеко опасније закључке него што би слика побеђене Босне нанела штете Млетачкој републици у очима Дубровчана..." У опсежном опису догађања на сцени и у вези са „живим сликама" приређеним у част цара Душана, писац историјског романа наводи да је представа „потпуно успела не само у вештачком него и у политичком смислу". Стога су се и цар и сви дворјани задовољни вратили у палату, у којој се очекивала последња, опроштајна вечера дата од стране градских достојанственика својим високим гостима. По нарочитој царевој жељи на вечеру су били позвани и аутор апотезе и глумци извођачи, које је Душан Силни добродушно похвалио а царица Јелена богато наградила. У опсежном тексту о забавама у Дубровнику у част српског цара и његове пратње даје се и немиран сан царице Јелене у току ноћи после позоришне представе изазван виђењима на сцени и у арени. Душан је једва приволео сујеверну супругу да му исприча сан, чији симболи, у ствари, треба да открију да неће преживети више од пет следећих година, али ју је он утешио „реалистичким" објашњењима, посебно у вези с последњим ратом с Угрмша. Најзад, Душана пробија хладан зној, али он не одустаје од шаљивог третирања „живог сановника"... Иако је живео свега четрдесет седам година, цар Душан је Србију учинио највећој и најмоћнијом државом на Балкану уздигавши је на највиши степен владавине проглашењем царевине. Одликујући се чврстим карактером и јаком вољом, ванредно обдарен ратничком вештином, Душан је, као краљ од 1331. до 1345. а последљих десет година живота као цар, успео да оствари освајачке тежње српске властеле и да у својој царевини, уз раније земље које су припадале српској краљевини, обухвати и Захумље, Епир, Тесалију, Акарнанију, Етолију, Македонију, (сем Солуна с околином), Албанију, Мачву... Настојао је, истина, не до краја успешно, да, четврт века водећи непрестано битке, створи државу која би укључивала и Цариград и „на лицу земл>е" заменила Византијско Царство. „Законик благоврернаго цара Стефана", донет на Државном сабору у Скопљу 1349. и допуњен на сабору у Серезу годину дана пре Душанове смрти, којим су утврђена општа начела државног уређења због чега се сматра неком врстом устава, врсни проучавалац тог документа Стојан Новаковић је назвао „најлепшим делом српског средњег века", које „најбоље сведочи о култури која Је била достигнута у Србији и настојањима овог владара да своју велику државу уреди на правним основама..." Стога није нимало необично што је др Владан Ђорђевић, и сам осведочени велики родољуб, за тему свог најопсежнијег књижевног дела узео баш личност цара Душана који је с разлогом носио додатак имену „Силни". (Ж. С.)

Цар Душан је српску државу знатно проширио на југ заузевши македонске земље све до испред Солуна.

На слици: археолошки локалитет у Охриду

новд ПРОСВЈЕТА