Архив УНС — Листови основних школа

Како сам користила годишњи одмор који је дошао због хладноће

Поново распуст. Нико се од нас није њему надао. Нисмо се ни обрадовали, јер је било веома кладно, да по неки дан ни нос нисам помаљала напоље. Али ипак је било дана, мада хладних, када сам и по читав сат била напољу. Иако је мраз штипао за лице, било је пријатно, и тек доцније када би улазила унутра, плачући би скидала ципеле, јер су ми ноге биле смрзнуте. И баш зато сам првих дана најрадије седела код куће, крај пећи и читала. Није само оао испуњавало мој дан. Пре подне сам пома-

гала мами, а и помало учила. Ова страшна зима која нам је донела овај распуст, натерала је и многе птице да нам се тражећи храну приближе. Тако су моје гугутке, којима сам сваки дан осгављала храну на прозору, једног дана хтеле да уђу чак и кроз прозор. Ули ево ова два последња дана испод снега је почела да провирује земља. Сунце, ксга смо се ужелели, почело је поново да греје. Јесенас смо једва чекали снег, а сада чекамо пролеће. Зора Тешић, уч. У1 2 Домаћи рад.

Једно сећање

Сећам се, када сам имао седам година, умро ми је отац. Ја сам био код својих ујака у Забрежју које је од Обреновца удаљено три километра. Једног дана дошао је мој старији брат на бициклу у Забрежје и рекао ми да је отац умро. Мене то није много дирнуло јер отац ми је био као туђин само због тога што нисам био с њим од рођења, јер су се мајка и отац били развели. Сео сам у корпу од бицикла и брат ме је одвезао до куће где је отац живео. Тамо сам видео гомилу људи који су се искупили да последњи пут поздраве мога оца јер им је мој отац био пријатељ и друг. Када су ме довели последњи пут да пољубим оца, мени је било кеобично као да ми то није био отац. Када су оца спустили у гроб, бака, браћа, сви су плакали, а они који нису плакали видело им се на лицу да су тужни, Мени ни мало није било тужно, било ми је чак и смешно, али онда нисам знао како ће бити тежак живот без оца јер сам био мали. Славољуб Јакоњић Школски рад. уч. У1 4

Ђаво

Ово није прича о сујеверним сељацима, већ о једном малом црнЈМ мачету. Кад сам стигао у село, прво што сам угледао било је једно мало црно клупче испод шпорета. Када сам пришао олиже, видео сам да то није клупче, него једно врло мало црно маче. Његова мајка, црно-бела мачка, лежала је поред њега и прела. Ја много волим животиње и зато притрчим мачету. Али тада се деси оно чему се нисам надао. Црно маче са зеленим очима скочи и одјури брзином стреле. После се сакрило испод једне каце да нисам могао да га нађем. То маче ми је било најомиљеиија забава. Било је уживање посматрати га како се ве^е по гредама; како се јури са жабама којих је било у дворишту и изводи разне враголије. Његова историја била је жалосна али за њега врло срећна. Њега и његова два брата хтели су да баце у реку. Он је био најмлађи и на њега су се смиловали. Његов реп био је некако заврнут, изломљен. То је доказивало његов враголасти дух. Због његових враголија а и зато што је било црно, без

белеге прозвали смо га ђгво. „Ђаво“ није навикао на мене иако сам га много волео. Кад сам полазио у Београд, било ми је жао што га остављам. Вла тимир Петковић Школски рад уч. У 4

Мајчин страх

Овај догађај који описујем десио ми се кад сам имала четири године. Била сам болесна. Сваки час сам била жедна, а мама, која је учила, често је ишла у кухињу да ми донесе воде. Тако је и тога тренутка када сам јој затражила, отишла без поговора. Док је она била у кухињи, ја сам се, пуна неке лудосги и рлдозналости, сакрила испод стола. Мама је ушла у собу па видевши да мене нема, врисвула, испусгила чашу и полетела прозору. Сузе су јој текле. Тихо, врло тихо јс ллакала. Од узбуђења није се сетила, да ме потражи по соби. Руке које је држала на крилу дрхтале су јој. Мени је цела та сцена била јако смешна а и била сам жедна. Почела сам да се смејем и да тражим воде. Када ме ]е приметила, зграбила ме, а сузе радоснице су јој текле. Она се смејала и говорила ми: ~Душо мамина, немој други пут тако да се шалиш. Уплашила си ме па не знам шта ћу. Хоћеш ли воде ?“ спустила ме је и отрчала да је донесе. Ја тада нисам схватила њен бол, али сада када се сетим, мени је увек жао и напуне ми се очи сузама. Домаћи рад. К. Петровић У1 4

4

Слуша! сво!е родитеље!

ПРВИ ПОКУШАЈИ

Главни и одговорни уредници: Павић Б., Поповић 3., Марковић Р., Ацовић Д., Латковић 3., Тешић 3., Лончаревић И. „Први покушаји" изилази једанпут месечио. Цена 10’дин. по комаду. Штампано у штампарији „Димитрије Туцовић“, Београд, Страх. Бана 75

Број 1