Архив УНС — Листови странака

me je napravio zločin protiv sopstvenog naroda i njegove budućnosti. Hruščov je (bar delimično) oborio Staljinov "kult ličnosti", da bi zatim dao da se spali čitava doknmentacija "Arhipelaga Gulag", uidjučujući imena žrtava, čime je učinio zločin protiv čovečanstva, zločin prema istoriji. Najtužnija stvar u svemu tome jeste da su i "Veliki Brat" i njegov oponent sve to radili sa najboljim namerama! Staljin u ime budućnosti SSSR-a, Hruščov za dobro komunizma. Sindom "demijurškog poziva" inherentan je Ijudskom duhu, i kao takav nije stran ni onima koji "služe u Hramu nauke". Srednjevekovni španski kraij Alfonso, koji se bavio (uspešno) i astronomijom, шје se zadovoljavao svojim aktuelnim statusom "apsoluta", već je u jednom svojem spisu o nekim profalemima planetame astronomije zabeiežio da je Bog, kad je stvarao Svet, pnao njega, mogao je da mu dd neki dobar savet. Nešto suptilniji primer arogancije dao nam je Ajnštajn, koji se (javno) nitao da li je Bog mogao da Svet stvori i drukčije. Da li je рп tome imao i neke svoje iđeje, ostala je tajna. Amalogija (tačntje. kontrast) sa kraljem AJfonsom ostala bi nepotpuna ако se ne setimo da je isti Ajnštajn odbio ponudu da bude (prvi) premtjer novoosnovane države Izraeia. Ali, da parafraziramo samog oca Tfeorije relativiteta, suptilni su putevi Ijudskog mišljenja. Ali Ajnštajn jeste "stvorio" Svemir, ргл formalno konzisientan, zaokružen kosmološki mođel, zasnovan na njegovoj Opštoj teonji relativiteta. Bio je to statičan, bezvremenskt i bezgranićan ишverzum. Kosmos ne tako konceplualno prazan i trivijalno "neranjiv" kako ga nam je ponudio Engels u "Antidiringu", ali opet suviše prost da bi zadovoljio dolazeće observadono iskustvo. Njegova vasiona bila je statična, jer je on tako hteo, uvođenjem jedne hipotetične veličine, koja je obezbeđivala nepromenijivost njegove vaseljene. Thko, ako je Opšta teorija relativiteta bila naučna teorija, Ajnštajnov svemir bio je "stvaralački akt", utoliko ukoliko je pomenula veličina (tzv. kosmološka konstanta) igrala ulogu deus ех machina. Ajntaštajnova Vasiona bila je koliko savršena, toliko i dosadna. Prvi koji je uveo promenu, a time i (globalno) vreme, bio je De Siter, čija se vasiona širila, počevši iz tačke prostorno-vremenskog kontimuna (relativistički konslrukt). De Siterov svemir imao je jednu malu manjkavost - bio je potpuno prazan! Ovu "prazninu" popunio je 1922. sovjetski matematičar Fridman, čiji dinamički, evolutivni model služi kao polazna tačka vedne savremenih kosmoloških modela. Тћко je samo pet godina posle "sodološkog sivaranja sveta” počela homogena, sferno-simetrična, determinislička vaseljena. Za razliku od Oktobarske revoludje (tačnije, kontrarevoludje, ako uzmemo u obzir demokratsku revoluciju Kerenskog), koja je obećavala (asimptomatsko) približavanje (idealnom) komunističkom druš-

tvu, Fridmanov kosmos bio je idealno savršen od samog počelka. Sa jednom malom tačkom sumnje početnom tačkom prostor-vremena, iz koje je sve (prema današnjim procenama) počelo pre nekih petnaestak miiijardi godina. Problem je u tome što u tu tačku treba da stane materija, koja se pokorava, po pretpostavci, nekim zakonima, kao što u pcrspektivno idealno društvo treba da stanu živi Ijudi, kojima vladaju (osim trbušnih) i neke psihičke uslovljenosti. Kosmolozi su tražili izlaz iz ove neprijatne situacije (problem početnog singulariteta) u više pravaca. Prvo su konstatovali da u takvim uslovima beskonačno

velike gustine ne važe zakoni klasične fizike. pa ni Opšte teonje relativiteta, iz koje je singularitet proizašao. U ovom ''loncu" beskonačno visoke temperature "tope" se svi (deterministički) fizićki zakoni, sve je u neodređenom, fluktuirajućem stanju, pa i sami prostor i vreme. Тћко smo došli do (apsolutnog) Haosa, za koji smo znali još od vremena Resioda. Anaiogiju sa sodjalnira revoluajama (gde se podrazumeva sam pre\Tatnjčki akp pnče upa permanenuie revoiucijc' ostavijamo naKnima) cvde nečemo razmatrati. No ako i progutamo sve početne beskonačnosti i neodređenosti, ostaje problem na koji način je ovaj primordijalni haos prerastao u kasniju (pa i današnju) šireču, determinističku, тапјелтбе lepo uređenu Vasionu? Kakvi su bili, drugim rečima, početni uslovi, kako se to u teorijskoj fizici formuliše? I ko je (li šta je) stavio sve to u pogon? Tfeološki ili naučni, problem Prvog pokretača Aristotelovog trebalo je rešiti. Jedan mogući odgovor dao je nedavno S. Hoking, svojim modelom "bezgranične Vasione", tačnije Vasione bez graničnih uslova. Naime, svaki teorijski opis (ograničenog) fizičkog sistema mora đa ponudi dve stvari: zakon kojim se sistem pokorava, formulisan obično matematičkim sredstvima, kao i početne (odnosno granične) uslove. Oba đela su Ijudski konstrukti, ali na različitom nivou: fizička zakocutost je opšti teorijski model, dok početne (granične) uslove postavlja korisnik teorije, prema datim uslovima, odnosno ciljevima. Karakter teorije, naravno, diktira klasu mogućih početnih usiova, ali unutar ove njegove brojne vrednosti su proizvoljne. Izabravši (ili konstruišući) jedan teorijski model, teoreličar se nalazi u ulozi Platonovog (ili Lajbnicovog) Demijurga, koji tvorevinu pušta u pogon, koja se dalje kreće prema

zacrtanom planu, tj. ideji. Dalja evolucija sistema đeterminisana je teorijom, kao što je za Platona to realizacija preegzistentnih ideja. A prema Lajbnicu, da parafraziramo Agatona, čak ni Bogu nije dano da krši zakone logike. Za savremenu kosmologiju "logika" su zakoni konzervadje i principi termodinamike, a ideja vodilja Opšta teorija relativiteta, uz kvantnu mehaniku. Centralno pitanje kosmogonijsko nije da li je Prvi pokretač postojao, već zašto se odlučio za ovakve početne uslove (koji su nas doveli ovde gde smo), a ne neke druge, da parafraziramo jednog teologa u vezi sa Prvim grehom. Odgovor S.

Hokinga jeste njegov model, kojem početni uslovi nisu ni potrebni - oni poslaju tako integralni deo teorije. Ako problem ne možete da rešite, najbolje je da ga eliminišete. Ukoliko ne možete ovo da rešite, najbolje je da ga eliminišete. Ukoliko se ovo rešenje drži, imaćemo paradoksainu situaciju da znamo kako je nastao Svet, a da nismo u stanju da utvrdimo način nastanka mnogih svetova, kakvi su zvezdane galaksije, pa čak i naš Planetami sistem. Ali ne treba biti pesimista, jer, kao to je govorio danski filozof Hefding, rešenja dolaze i odlaze, a problemi ostaju.

KOSMOLOGUA I IDEOLOGUA Da je mikrokosmos slika makrokosmosa, zna svaki astrolog. Znatno je leže naći vezu između naših predstava o mogućoj predistoriji i sigurnoj budućnosti vaseljene (može i obrnuto), s jedne slrane, i evolucije Ijudskog društva, s druge, ćak i kada znamo da je "sve u dijalektičkoj povezanosli". Iđeja Hegela tu nam nije od koristi, čak ni u Marksovom prevodu. Sigumo je da se teško može pobiti ideja da društvene okolnosti utiču na koncipiranje predstave o životu univerzuma, ali važi i obmuto. U svakom slučaju, od svakog prilza teško je očekivati neki koristan rezultat. Navođenje primera još je beznadežniji poduhvat, jer njih ima sa obe strane barikade. Ono što vredi

tražiti jesu neke metodološke analogije, i mi ćemo se ovde zadržati na nekim uočenim sličnostima. Počećemo sa društvenim ideologijama. Mi danas znamo, srećom, samo za jednu zaokruženu iđeološku shemu društvenog razvitka - onu Marksovu. Znamo i da je put oko komunizma popločan dijalektičkim materijalizmom. Zašto je taj put ispao tako dug (ili kratak, ako hoćete)? Da li bi savremena istorija bila drugojačija da se autor "Kapitala" rodio posle Frojda i Junga, Fon Nojmana i Prigožina? Danas je jasno da je ideolog "naučnog komunizma" operisao sa idealnim Ijuđskim jedinkama, u svoj svojoj cmoći ili beloći. U krajnjoj liniji, bilo je to manipulisanje sa arhetipovima manihejske provenijencije. Ljudi su bili zli (i bogati) i potlačeni (i dobri). Drugim rečima, Marksovoj teoriji nedostajala je, jezikom savremene fizike, "mikroskopska teorija", koja bi obuhvatala psihološki supstrat homo sapiens sapiensa i veoma delikatnu prirodu "međuljudskih odnosa", čiju je formalnu prirodu tako lepo ilustrovao Fon Nojman u svojoj Teoriji igara. Druga je stvar da li bi, naoružan arsenalom ovih antropoloških znanja, ovaj zagovomik delatne fflozofije dao prednost revoluciji nad sporim, to će reći prirodnim promenama. Nije isključeno da bi takav jedan ргоdorru um predvideo da bi revoiucija promenila same nosioce, kao i karakter nosilaca, moći i onih "pod stegom Partije" i odustao od daljeg takmičenja! Jedan Marksov nesumnjiv doprinos sociologiji, makar u smisiu "kijuča za razumevanje Hegela", jeste pokušaj interpretacije istorije (o "pređviđanju istorijskog razvoja" biće reči kasnije). Ajedna od mogućih interpretacija istorijskih zbivanja na tlu Evrope za poslednja dva veka, interpretacija ko-

ju ćemo nazvati ekološkom (prema imenu autora danas populamog "Fukoovog klatna"), jeste iz domena ezoterike. Nije li veliki protestantski konvertit samo hteo da izopačeno evropsko društvo, sebično i inđivudualizirano, postavi za zajedničku trpezu kumranskih Esena? Ne treba zaboraviti judaističku tradiciju ideala "raja na zemIji" (Balkan sigurao nije bio pred očima biblijskih otaca), kao kontrast hrišćanskom učenju "zagrobne eshatologije". Devetnaesti vek nije bio svestan, u globalnom smislu, da je ono što se događalo na etičkosodjalnom planu imalo svoj presedan devetnaest vekova ranije, u praevropskoj Rimskoj imperiji, kada se hrišćanska grana ođvajaia od mojsijevog stabla. Razlika je bila samo u tome što je tada bila reč o teističkoj religiji, za razliku od ove

laičke, koju su propovedali apostoli dijalektičkog materijalizma. Ali pored ovog "antikopemikovskog 1 ' zaokreta, još je važniji onaj Marksov "galilejski skok" o filozofiji koja menja istoriju, platonsko-fašističko-(utopijsko)k omunističke provenijencije. Time je filozofska spekulacija od sociologije napravila eksperimentalnu nauku. To ne bi samo po sebi bilo tragično da nije od Marksovih sledbenika shvaćeno bukvalno, i da lest da li teorija radi nije sproveden na grandioznoj skali (a da najpre nije probano na životinjama, kao što se zamera u jednom "neprijateljskom" sarkazmu). Danas eksperimentalna metoda nije strana sociologija "Zapada", na maloj skali, kao što se radi, na primer, u farmakologiji (zamislite testiranja "taladomida" u "planskoj privredi"!). Zvuči samo na prvi pogled paradoksalno da je u zemljama realsocijalizma sociologija kao takva (ako ignorišemo "proradu marksističkog materijala", od strane Lenjina i drugih prežvakala) proterana iz hrama nauke. Revolucija jede svoju đecu, ali i roditeije! Za razliku od sociologije. koja je svojom agresivnom fflantropijom usrečiia čitave generacije na dobrom deiu Zemljinog šara, suptilna arogancija modeme kosmologije beskrajno je bezazlenija. Ako se iđeje "ravnozemaljaca" mogu porediti sa utopijskim, a model Friđmana sa naučnim komunizmom, stanje današnje spekulatfvne misli o karakteru svemira može se nazvati demokratskim, sa blagim primesama haosa. Friđmanovski model jednolične evolucije "iz tačke" elaboriran je u stotine varijanti. Pokazano je da je početni singularitet neizbežan i da je sve moralo đa krene iz ove primorđijalne Сше rupe, te "crne ovce" modeme astrofizike. Štaviše, čitava vasiona nije ništa drugo do džinovska cma rupa, u kojoj smo zatvoreni za sva vremena, ako ne i duže. Na osnovu ovog srečnog uspeha spekulativne kosmologije postaviio se samo pitanje da li je ova crna rupa otvorena Ш zatvorena. Srečna okolnost da se na ovo sudbinsko pitanje može odgovoriti a da se iz rupe ne izlazi - treba samo utvrditi prosečnu gustinu ukupne materije u vasioni, što đanas predstavlja centralni problem observacione astrofizike. Ukoliko se pokaže da je ova gustina manja od tzv. kritične gustine, svemir je otvoren i širiče se do unedogled. Dosadašnja posmatranja pružaju evidenciju da je aktualna gustina tek nešto ргеко 10% kritične, tako da klaustofobičari mogu mirao da spavaju. Ali situacija može da se promeni preko noći (u svakom smislu, s obzirom na radno vreme astronoma), i ako se pokaže da nevidljive materije ima dovoljno da se prevaziđe postoječi hronični nedostatak materijalnih (svemirskih) dobara, širenje univerzuma skoro sigurao (ima tu nekih teorijskih "rupa u zakonu") ima ograničen domet i posle širenja do unedogled (ne zaboravimo - nema prostora izvan vasione!) ekspanzija staje i počinje povratak "zabludelog sma" u majku Crau rupu.

Danas je jasno da je ideolog "naućnog komunizma" operisao sa idealnirn Ijudskira jedinkama, u svoj svojoj crnoći ili beioći. U krajnjoj liniji, bilo je to manipulisanje sa arhetipovima manihejske provenijencije. Ljudi sn bili zii (i bogati) 1 potlačeni (i đcbri). Drugim rećima, Marksovoj teoriji nedostajala je, jezikom savremene fizike, "mikroskopska teorija", koja bi obuhvatala psihoioški supstrat homo sapiens sapiensa i veoma đelikatnu prirodu "međuljudskih odnosa", ćiju je formalnu prirodu tako lepo iiustrovao Fon Nojman u svojoj Teoriji igara.

Sindrom "demijurškog poziva" inherentan je Ijudskom duhu, i kao takav nije stran ni onima koji "služe u Hramu nauke". Srednjevekovni španski kralj Alfonso, koji se bavio (uspešno) i astronomijom, nije se zadovoljavao svojim aktuelnim statusom "apsoluta", već je u jednom svojem pismu o nekim problemima planetarne astronomije zabeležio da je Bog, kad je stvarao Svet, pitao njega, mogao je da mu da neki dobar saveL

POLITIKA

DEMOKRATUA DANAS