Архив УНС — Листови странака

KOSMOGONIJA, KOSMOLOGIJA KOSMOKRATIJA

"Društvo se ne gradi - ono raste. " Ima jedna značajna podudarnost, koja se od predklasične Helade zadržala do danas; kosmos (izvorno: dobro uređen svet, nasuprot haosu) označava istovremeno svet u svom totalitetu (univerzum, vasiona) i svet u apsolutnom antropičkom smislu (čovečanstvo, "savremeni svet"). Da ova homonimija nije etimološka koincidencija, dokaz su analogni termini u drugim jezicima, pa i u našem. Uslovno govoreći, svemir je svet u najširem smislu (Svet), i Ijudsko društvo podrazumeva svet humane populacije na našoj planeti, sa svim svojim duhovnim i materijalnim dobrima. Pojam vasione podrazumeva neku strukturiranost, čovečanstvo implicira "društveno uređenje". Kantijanskim jezikom, prvi svet pripada domenu "čistog uma", drugi je uređen prema načelima "praktičnog uma". Odnos Sveta (vasione, svemira, univerzuma, kosmosa, vaseljene...) i sveta (čovečanstva, Ijudskog društva) nije prosta relacija opšteg naspram partikularnog, dela i celine. Ovu složenu povezanost, kako u emotivnoj, tako i misaonoj ravni, možda je najbolje, ili bar najupečatljivije, izrazio Kant u onoj lepoj rečenici o Nebu nad nama i moralnom zakonu u nama. Ima još jedna analogija, koja kao da uspostavlja svojevrsnu ekvivalenciju naših predstava o sveobuhvatnom i partikularnom; obe se odnose na totalitete, samo pojmovno razdvojene. No kako apsolutno nije i ne može biti predmet našeg iskustva, oba totaliteta ispadaju veoma nestabilne kategorijalna konstrukcije. Zato govorimo o I

Svetovima (onim Demokritovim, Đordanovim, vasionama moderne kosmologije), o svetovima i regionalnom (Istočni, Zapadni, Treći), sociološkom ("prost", "šta će reći ’svet’") itd smislu. Rtanje života na svemirskoj skali, hipoteza "drugih svetova", ma koliko bili interesantni, neće nas ovde zanimati, kao ni tačan smisao ovog termina u predklasičnoj antici, od koje je "sve ovo" počelo. Nas ovde prvenstveno interesuje jedna veza astrofizičkog i sodološkog sveta, koja ide dublje od formalnih analogija. Pri tome obračamo pažnju na genetskoreproduktivni, morfološko - funkcionalni i prediktivno-regulacioni aspekt problema. Videćemo da i pored kvantitativnih razlika, postoje značajni paralelizmi u shvatanju i doživljavanju sveta, svemirskog i Ijudskog. S jedne strane, to je i razumljivo, ako se prihvati da je moderan čovek naslednik praistorijskog, za koga je njegova zajednica bila integralni deo animalnog sveta, a ovaj, pak, nerazlučivi đeo prirode, ograničene nebeskim svodom, koji se nekima činio tako blizu. S druge strane, zvuči paradoksalno u današnjoj eri intelektualnog raslojavanja i stručne specijalizacije da se srećemo sa sličnim modelima i koncepcijama u takvim disparatnim oblastima kakve su nauka o prirodi i društvene nauke. Mi se ovde ne možemo upuštati u takva pitanja, interesantna kakva su, kao što je ono o arhetipovima, o oskudnosti našeg fonda osnovnih koncepcija i pribegavaju analogijama i sl. U svakom slučaju, kao što ćemo videti, mitološko-religiozne (uključujući iđeološke), naučne, političke i neke druge koncepcije,

odnosno motivacije, naiaze se prisutne u svim značajnijim teorijskim konstruktima koji se tiču "svetova", počevši od onog najvećeg, pa do parcijalnih tvorevina, sazdanih da zadovolje nečiji poriv za zaokruženošću, ili prosto neke posebne interese. Naše ambicije ovde nisu da od svega toga stvorimo neki novi sistem, kosmos, več samo da ukažemo na činjenicu da je velikih ideja malo, a "svetova" mnogo.

MIT O STVARANJU Tema stvaranja Sveta ne samo da je prisutna u svim mitologijama sveta, već po pravilu predstavlja njihovo centralno mesto. U rasponu od naivnih fabula primitivnih mitologija pa do veličanstvenc alegorijske slike Hesiodove "Tfeogonije" i elaboriranc tcološke sheme Kabale srećemo se sa varijacijama na temu stvaranja "prvog početka". Jer mit (i ne samo mit) o postanju jeste pre akt kreacije nego priča o sveukupnom nastanku. To je stvaralački akt раг excellence, budući

da je reč o događaju koji u principu ne može biti u domenu našeg iskustva. Bilo da je reč o neortodoksnim mitološkim slikama, kanonizovanom mitu kao u Knjizi Postanja, spekulativnim filozofskim predstavama (kakve srećemo kod presokratovaca), ili manje-više elaboriranim modelima moderne kosmologije (tačnije, modcmih kosmologija), problem stvaranja je bio i ostao prevashodno sui generis teološkog karaktera. Dva su "rešenja" (nerešivog) problema stvaranja ех nihilo, religiozno (u širem smislu) i kosmološko-naučno u modernom izdanju. Prvo se služi trikom. Svet se (prećutno) deli na dva esencijalno različita dela, od kojih se problem nastanka na prvi deo (opet implicitno) ne odnosi, pa onda ovaj stvara drugi deo. Najveći deo modernih kosmologija (bitno materijalističkih) zadovoljava se izostavljanjem pođele na "nesaznatljivo" i "ostatak sveta" i pripisuje atribute "boga" samoj materiji. Problem se tako rešava njegovim eliminisanjem. Trik kojim se koriste politički demijurzi mnogo je složeniji, jer moraju da zadovolje dva "pomalo protivurečna" zahteva: s jedne strane, da bi opravdali svoj raison d’etre, moraju imati iza sebe (istorijski) vakuum, ali isto tako moraju sebi obezbediti "istorijski legitimitel", koji je, opet, teško bez istorije zamisliti. O ovoj drugoj strani "revolucionarne medalje" biće reči kasnije; ovde ćemo navesli neke elemente "hanzmatične ličnosti u determinističkoj evoluciji društva". Prvi čin je "teogonijskog" karaktera, koji bi se mogao parafrazirati kao "U početku Bog

stvori poluboga". Mi se ovde ne možemo zadržavati na tome u kakvim društvima i pod kojim uslovima "narod oseća potrebu" za Despotom (осеш famffije) i kako ga nalazi. Sledeći korak je апihiliranje svega u prošlosti što bi moglo da baci u zasenak mogućnosti i postignuća Demijurga, utoliko temeljnije ukoliko je prošlost bliža. Ova "kreativna destrukcija" može biti zasnovana na elaboriranoj ideologiji ("Svetom duhu"), ali пе mora (primer Hitlera). Ukoliko je ova "retroaktivna kreativnost" kombinovana sa aktuelnim fascinirajućim dostignućima, efekat je zaista upečatljiv. Drastićan (mada ne sasvim adekvatan) primer bio je kineski car Ćin Si Huang Ti, koji je spaiio Konfućijeve spise i počeo da podiže Veliki kineskt zid. U izvesnom smislu on je bio u pravu, bar u perspektivi; njegov građevinski poduhvat vidi se čak sa Meseca, sa kojeg se Konfučije ne može čitati ni kroz teleskop! U svojoj (Nikomahovoj) Etici Aristotel citira Agatona: "Čak ni bogovima nije dano da mogu da učine đa nije bilo ono što je bilo" (Što mnogi smatraju dokazom da nijedan od njih nije čitao Orvela). Kad se jednom stekne status poluboga, nije teško napraviti sledeći korak đo "apsoluta", kada se postaje veliki ne zato što stvara velika dela, već je svaki njegov akt veliki, jer ga je napravio on. Ttme se stiče krajnji prerogativ božanskog; nepogrešivost, kao aktuelna, tako i u istorijskoj retrospektivi. Staljin je oterao u smrt (najmanje) đeseti deo populacije koju je vodio u "srećniju budućnost", či-

TVik kojim se koriste politički demijurzi mnogo je složeniji, jer moraju da zadovolje dva "pomalo protivurečna" zahteva: s jedne strane, da bi opravdali svoj rasion d’etre, moraju imati iza sebe (istorijski) vakuum, ali isto tako moraju sebi obezbediti "istorijski legitimitet", koji je, opet, teško bez istorije zamisliti.

Ројаш vasione podrazumeva neku strukturiranost, čovečanstvo implicira "društveno uređenje".

DEMOKRATUA DANAS

POLITIKA