Архив УНС — Листови странака

OSVAJANJE DEMOKRATIJE U SRBIJI

Lažni izgovori da bez sloge nema slobode, a sloge nema u višestranačkom sistemu - Predstavnički sistem uveden Namesničkim ustavom 1869. godine - Od posrednih izbora javnim glasanjem, do neposrednih i tajnih

Osvajanje parlamentamog političkog sistema i demokratskog društvenog uređenja u Srbiji otpočelo je obrazovanjem prvih modernih političkih stranaka krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka. Kao godina osnivanja za sve tri političke stranke u XIX veku mogla bi se, s formalno pravnog gledišta, uzeti hiijadu osamostotina osamdeset prva, u kojoj je njihova delatnost bila i službeno odobrena. U decenijama koje su tome prethodile, političke stranke nisu mogle postojati ne samo zbog nedovoljno razvijenih društvenoekonomskih odnosa i ne sarho zbog apsolutističkih političkih sistema nego i zbog, s njim povezane' vladajuće ideologije o neophodnosti društvenog jedinstva u Srbiji. Nacionalno jedinstvo, nužno za ostvarenje nacionalnooslobodilačkih zadataka zemlje, vladajući faktori zloupotrebljavali su redovno kao izgovor za zavođenje svoje unutrašnje političke stege. I onda kada su, kao u sedmoj deceniji ХГХ veka, počeli sazrevati društveno-politički uslovi za pojavu partija, vlade su u Srbiji zabranjivale i progonile svako opoziciono okupljanje i pokušaje organizovanja, uvek pođ istim lažnim izgovorom da bez sloge nema slobode, da je ona uslov napretka, da je jedino u slozi spas, i sl. Rešeni krajem osamdesetih godina da pristupe organizovanju prvih modemih političkih stranaka u Srbiji, Napredne i Radikalne, njihovi osnivači, mladi intelektualci pretežno školovani u inostranstvu, našli su da je potrebno ukloniti najpre i tu ideološku smetnju. Zato su, okupljeni oko lista Videlo, odlučili da se u prvim brojevima tog svog organa, januara 1880, pre svega obračunaju s onima koji su vazda tražili i preporučivali slogu u poHtici. Ti koji traže slogu - objašnjavali su 'Videlovci" - traže je samo kao pomoć sebi, protiv suprotne stranke. Sloga je, i to večita sloga, u različnosti, a ne u odricanju kritike i u proklinjanju i najpoštenije i najnaprednije borbe, u podvrgavanju naših uverenja nečijim drugim. Život i rad javno uređenih političkih stranaka nisu sejanje nesloge, stavljanje prepreka narodnom životu i napretku. Sve ustavne države savremene Evrope zasnovane su na glavnoj osnovici uređenih stranaka, itd. S pravno-političkog gledišta, pojavljivanje modemih političkih stranaka omogućeno je bilo tek uvođenjem predstavničkog sistema u politički život Srbije, tj. 1869. godine. Srbija je te godine, po tzv. Namesničkom ustavu, dobila predstavnički sistem, tj. ustanovu skupštine kao izboraog narodnog predstavništva koje se redovno sastaje. Po tom su ustavu bili predviđeni redovni poslanički izbori svake treće godine, a sastajanje Skupštine svake godine. I, što je još važnije, Skupština je dobila pravo izvesnog učešća u donošenju zakona, koje dotle nije imala (nijedan se zakon, naime, nije mogao izdati a da prethodno ona o njemu пе da svoje mišljenje). Takav novi karakter Narodne skupštine u sistemu vrhovne vlasti u Srbiji zahtevao je i pretpostavljao pojavu moderaih političkih stranaka; njihovo organizovanje i rad bili su posebno regulisani i zakonom od januara 1881. godine. Jednom osnovane, političke stranke preuzele su borbe za osvajanje demokratije, duge i često žestoke, kako među sobom, tj. one napredne protiv konzervativnih i nazadnih, tako i one protiv vladaoca, drugog ustavnog faktora u monarhiji. Posebno mesto u tim okršajima imale su borbe za dono-

šenje novog ustava, napređnijeg od "namesničkog", u kome bi bio predviđen i osiguran potpuni ptarlamentarni režim, a prava i slobode građana bile mnogo bolje osigurane. Pošto su u predstavničkom sistemu sastav i funkcionisanje Narodne skupštine u najvećoj meri zavisili od poslaničkih izbora, od toga u kojoj su meri izbori pravilno obavljeni, to je izborni sistem, određen pravnim propisima i u praksi, bio veoma značajan; oko njega su zato vođene žestoke stranačke borbe. Prema Ustavu od 1869. godine i Izbornom zakonu od 1870, izbori su bili pretežno posredni (preko poverenika), a obavIjani su javnim glasanjem. Zahvaljujući upornoj borbi, uglavnom Radikalne stranke, to je u Ustavima od 1888. i 1903. bilo regulisano znatno bolje; po tim su Ustavima izbori bili neposredni a glasanje tajno. Međutim, u praksi bilo je najznačajnije da, osim toga,

izbori budu i stvarno slobodni, tj. obavljani pre svega bez mešanja policije i bez pritisaka policijskih organa i drugih faktora na birače. A lakvi, slobodni izbori bili su prava retkost u političkoj istoriji Srbije XIX veka. Važilo je skoro kao nepisano pravilo da, putem više ili manje neslobodnih izbora, većinu dobija ona politička stranka koja je u vladi, koja je raspisala i koja sprovodi izbore. U borbi protiv vladalačkog apsolutizma u licu poslednja đva Obrenovića, i u borbi za osvajanje parlamentamog sistema i demokratskih ustanova u Srbiji, najborbeniji i najpožrtvovaniji odred bila je Radikalna stranka. Ona je, kao najbrojnija i najaktivnija politička stranka u Srbiji u poslednjim decenijama XIX veka, dala i najviSe žrtava u toj borbi. Njena zasluga na političkom polju u XIX veku nije samo u pobedi, koja je, u krajnjoj liniji, doista bila njena, nad poslednjim vladaocima iz dinastije Obrenovića i u izvojevanju najmodemijeg srpskog ustava u XIX i XX veku, tj. Ustava od 1988. odnosno 1903. godine. Njena zasluga je i u uvođenju u punoj meri naroda (plebsa) u javni život, u podizanju njegove političke svesti, a u političkom aktiviranju mase seljaštva u Srbiji, njihovom uključivanju u borbu za demokratiju. Na privrednom planu, radikali su, došavši na vlast, radili živo i energično па zaštitu domaće industrije, ali istovremeno i na privlačenju stranog kapi-

tala u srpsku industriju i na pomaganje privrede uopšte. To su činili svakako u uverenju da je privredno jača i privredno emancipovana Srbija preduslov ne samo njene spoljne nacionalne i političke samostalnosti, nego i uslov pravih demokratskih promena i odnosa u njoj. Liberalna stranka, stvarno najstarija stranka u Srbiji, imala je svoju svetlu predistoriju. Tu su predistoriju činili tnladi intelektualci školovani u inostranstvu koji su još 1858. na Svetoandrejskoj skupštini pokušali da ostvare glavne tačke svog programa, za koji su se i pre i za vreme skupštine borili; privredne i političke slobode u Srbiji, odnosno nemešanje države u političke odnose građana. Stranka, koju su desničari među liberalima, s Jovanom Ristićem na čelu, počeli da izgrađuju deset godina kasnije, nosila je naziv Liberalna, iako bi

teško mogla s punim pravom da nosi to ime. Pa ipak опа je, a pre svega njen vođ Ristić, koji je u to vreme bio kneževski namesnik, najviše zaslužna za donošenje Ustava po kome je, kao što pomenusmo, zaveden prvi put predstavnički politički sistem, i po kome su u Srbiji svake godine održavane narodne skupštine, birane svake treće godine. Time su liberali, ako пе širom otvorili vrata narodu da uđe na političku pozoraicu, a ono mu - kako će to kasnije neko slikovito reći - ta vrata odškrinuli. Na taj način su Ristićevi liberali, i poređ čestog nepoštovanja i zloupotreba prava u dugim razdobljima svoje vladavine, doprineli demokratizaciji zemIje, pomogli i seljačkom narodu da uđe u državne poslove. I među istaknutim političarima iz tabora konzervativaca bilo je nekih pojedinaca koji su pokatkad zastupali liberalne ideje i zalagali se za izvesne demokratske i parlamentarne odnose u Srbiji. Zaslužuje da se među njima posebno pomene Jovan Marinović, koji je, posle diplomatske i pravničke karijere, postao 1783. godine predsednik konzervativne vlade. Tom konzervativcu pripada čast da je prvi, 1873. godine, pokušao da se u Srbiji zavede, u praksi, parlamentarai sistem. Pošto se Skupština najpre nije složila s njegovim predlogom kandidata za predsednika Skupštin Marinović je ponudio ostavku, jer -

objašnjavao je poslanicima - "mi tako ponjamo (shvatamo) naše položenje da ako ne uživamo podpuno poverenje narodne skupštine, mi ne možemo polezno i korisno raditi pred skupštinom kao organ vlade”. A kad je sledeće, 1874. godine (pošto mu je Skupština odbila ranije ponuđenu ostavku), Marinović opet postavio Skupštini pitanje da li uživa njeno poverenje (iako po Ustavu nije na to bio obavezan), dobio je na glasanju većinu od samo tri glasa. Iћко slaba većina bila je za njega sasvim dovoljan razlog da ovog puta podnese knezu neopozivu ostavku svoje vlade. Među mladokonzervativcima nalazio se, na primer, i Aćim Čumić. On je, kao ministar u Marinovićevoj vladi, 1873. godine izdao okružnim načelnicima naredbu da ne čine nikakve smetnje slobodi misli, govora i štampe, jer su te slobode - kako ih je obrazložio - "pouzdani pokretač svakog ozbiljnog i istinskog napretka". (Inače talentovan, Čumić će, međutim, kasnije biti često nedosledan u svojim političkim stavovima.) Kasniji naslednik konzervativaca i mladokonzervativaca, Napredna stranka, donela je u prvim godinama svoje vlade, 1881-1882, više liberalnih političkih zakona. Njima je i ona, ma koliko da je sa svoje kasnije vladavine po zlu ostala čuvena, doprinela stvaranju demokratske klime u zemlji, a njeni liberalni i demokratski zakoni iz prvog perioda ostaće kao osnovica koja će olakšati i kasnije borbe protiv apsolutizma, јег će se na njih moči uvek pozivati kao na nešto u političkom životu zemlje jednom već postignuto, ostvareno. Rečju, pored Rađikalne, i druge đve političke stranke (Liberalna i Napredna) imale su svoj deo zasluga što je kroz političko-stranačke borbe u ХГК veku Srbija uspela da, posle prevrata 1903. godine, ostvari parlamentarai demokratski režim. Ne gubimo iz vida određene slabosti i teškoće tog demokratskog režima u periodu od 1903. do 1914. godine, poretka koji se ponekad vidi i kao "Periklova era" Srbije. Ne zanemarujemo tadašnji spoljašnji pritisak na Srbiju i stalne pretnje od strane AustroUgarske. Ne zaboravljamo na pojave strančarstva, tj. stranačke zagriženosti u političkom životu Srbije tog vremena, zatim često neslobodne izbore, pa i oligarhijske tendencije u njenim političkim strankama. Ne ispuštamo iz vida ni karakteristično ometanje demokratskog razvitka od strane vojnih krugova i jedne grupe oficira - zaverenika (kasnije popularno prikazate kao "Cma ruka"). Međutim, i kada sve te slabosti i nevolje uzmemo u obzir, moramo konstatovati da je tada (a) Srbija bila ušla u jedan period demokratskog, parlamentaraog razvitka, u kome su bila poštovana politička prava i slobode građana u znatno većoj meri nego do tada; (b) Monarhije, postigla brži razvitak i pozitivne rezultate, a da su njene finansije bile tada potpuno uravnotežene; (c) da je na polju nauke i kulture dostigla bila zavidan napredak; (d) da je u balkanskim ratovima Srbije, oslobađajući delove srpskih zemalja, ostvarila i gotovo dvostruko teritorijalno uvećanje, a s njim i veće privredne i druge mogučnosti; (e) da je njen međunarodni ugled značajno porastao; (f) da je, posebno za dobar deo stanovništva jugoslovenskih zemalja Austro-Ugarske, Srbija postala privlačna kao mala ali uzoma, slobodna, demokratska država.

Napomena: ovo je odlomak iz neobjavljene knjige o političkim strankama u Srbiji XIX veka

Dragoslav Janković

POLITIKA

DEMOKRATUA DANAS