Архив УНС — Листови странака

naroda, sa užasom otkrivamo sloj po sloj jedne monstruozne zatvorske fašističko-komunističke konstrukcije. Počevši od državnih granica koje su Ijude propuštale samo u jednom smeru (Ijudi bez pasoša), kao i informacije (gotovo školsko ovapločenje Čerčilove, tačnije Gebelsove, "gvozdene zavese"), preko janičarsko-legijastranačke Sekuritatee (koja je režim čuvala od sopstvene države, uključujući i vojsku), do paranoidnog mozga "Velikog kosmokratora", u koji su, doduše, priticale spoljašnje informacije, ali nisu više mogle da utiču na output sklerotizovanog mehanizma mišljenja i odlučivanja. U jezgru ovakve hijerarhijske strukture našla se tako, kako se to kaže u žargonu astrofizike, mini crna rupa, koja je gutala spoljašnje poruke, ali je odavala samo jednu poruku, što je ekvivalentno nemuštosti - pravi informacioni ponor. Nad ovakvim (č)aušvickim monstrumom treba da se zamisle svi političari, naročito

oni čiji narod živi u susedstvu poslednje evropske "cme rupe" (a jedan deo i unutar пје). Ali nekome ni danas nije jasno da u prisustvu političko-đržavnih "horizonata događaja" sve povelje o

pravima čoveka deluju kao intelektualna masturbacija. Bez međunarodnog prava na apsolutnu i bezuslovnu informaciju, nema ni prava na život, a kamoli onih vaših.

Bez informacija o problemu, nema ni problema. Istorija, naravno, poznaje "kosmotvorce", kakvi su bili, na pr, Aleksandar, Cezar i Napoleon (da navedemo omiljenu trijadu Miloša Đurića). Osim autentične veličine (ali ne i "svetaštva"), imali su malo čega zajedničkog. U tome je, uostalom, i autentičnost genija. Aleksandar je postigao najviše, ali je . i startovao sa najbolje pozicije (kraljevske). Napoleon je jedini poražen па bojnom polju, ali se nije borio protiv 'Varvara". Ali опо čime su zadužili čovečanstvo nisu bile bitke kod Gaugamele, Farsale i Austerlica, već njihov doprinos širenju superiomih kultura, pa time i napretku civilizacije kao takve. Aleksandar je bio progenitor čitave helenističke epohe, čiji smo posredni naslednici i mi, epohe koja je iznedrila čitav jedan zaokružen kosmos. Njegovi "Kvazari" u likovima Arhimeda, Hiparha i Galena i danas izazivaju

strahopoštovanje u hramu nauke. Čoveku poštovanom kao Bog nije bilo teško da po potrebi menja "Božje dane" (opsada Tira), što će kasnije Cezar uraditi mnogo temeljitije (Julijanski kalendar). Ako se o Napoleonovoj pobedonosnoj trampi jeđnakosti za slobođu može prigovarati, njegov Civilni zakonik ostaće kao trajna vrednost evropskog praktičnog prava. Evropska civilizacija Napoleonovog doba bila je još jedan apogej Ijudske istorije, koji je od kulture na Starom kontinentu načinio još jedan zaokružen univerzum, u kojem i mi živimo. Ako je Aleksandar bio savremenik Aristotelov i Demostenov, Napoleon je delao u vreme Hegela, Betovena i Gausa, kosmotvoraca u jednom drugom prostoru, u svetu čistog intelekta. Nikada od tada neće se na nebu pojaviti toliko zvezda prve veličine, i pitanje da li će ikada. Čovek koji je znao napamet logaritamske tablice i diktirao po sedam pisama simultano bio je verovatno poslednji kosmokrator čiji je "kult ličnosti" bio primeran njegovim sposobnostima i zaslugama. Naš vek iznedrio je nove kosmotvorce hitlersko-staljinističkog tipa,

koji su zadužili čovečanstvo, ili bar njegov evropski deo, svim pogubnim stranama despotizma, a da mu nisu zauzvrat pružili ništa, osim "liliputizacije" svojih sunarođnika i masovnih klanja po tlu najcivilizovanijeg kontinenta dotada. Pogubne posleđice fašističko-komunističkog despotizma ne mogu se na evropskom tlu još uvek ignorisati, bilo da je reč o suptilnim formama "davaoca demokratije", ili primitivnom ustavnopravnom nasilju nad Ijudskim dostojanstvom u vidu "zakona o zaštiti imena i dela..." (Ko ne vidi па šta se sve to svodi, neka zamisli Hrišćansku crkvu kao organizaciju "za zaštitu imena i dela Gospoda našega Isusa Hrista", što ona uistinu i jeste). Antropocentrizam nije bio stran evropskoj misli ni pre ni posle "kopernikanskog obrta". Moderna kosmologija poznaje ga u obliku dva antropička principa. Slabi antropički princip nameče ograničenja na sav observacioni i spekulativni kosmološki materijal, kojima se eksplicitno respektuje činjenica da bar na jednom mestu postoji u svemiru (inteligentan) život. Jedna od formulacija jakog kosmološkog principa postulira da je evolucija vasione "zacrtana" s ciljem da produkuje inteligentan život. Nešto manje teološka

formulacija kaže da mora postojati bar jedan svemir u kojem egzistiraju njegovi posmatrači. Našu paralelu između spekulativne nauke i praktične politike završićemo pričom o Njemu, odnosno o Velikom tabuu. Nećemo početi od početka, već od 1948. godine, kada nam je Orvel sve lepo objasnio, a On odbio da buđe primus inter secundes s naše strane "gvozdene zavese". Kako ga ni sa druge strane "zavese" nisu primali, odlučio je da tz Rima pređe u Nolu i tako je nastao pokret svestranih neutralnih država, tzv. Pokret nesvrstanih. Do čega nas je dovela ova afrikanizacija ("Ko to može, ko to smije, odvojit nas od Zambije!"), uvideli smo tek sada, kada smo otkrili Evropu i konstatovali ne samo da smo u njoj poslednji (ako apstrahujemo polupostojećeg "malog suseda", poslednju crnu rupu evropskog kontinenta), već da smo u tome postigli beznadežno übedIjiv uspeh. Što je najtragičnije, počinjemo da shvatamo da dok smo sa evropskih ćepenaka solili pamet Trećem svetu, dobar deo Nole prišao je Rimu, pa sada treba trčati i za njima. I sve to da bi On imao

svoj kosmos, pošto mu je ova zemIja patuljaka bila mala, a lokalno obožavanje nedovoljno. On je bio najvjeći kapetan u našoj istoriji, ali se naš brod pokazao suviše mali, pa je potonuo. I dok su Njegove oči strogo gledale dezorijentisane učesnike skorašnjeg republičkog kongresa Njegove raspadnute Partije, iz oka orvelovskog Velikog brata svetlucala je zvezda petokraka, koja kao da je sišla sa Njegove nadgrobne ploče. Ovo vapijuće odsustvo najsvetijeg komunističkog amblema sa poslednjeg utočišta Vođe dovodi do izbezumljenosti njegove sledbenike i vernike, koji još пе mogu da shvate da je Оп transcendirao i komunističku ideologiju i svaki partikularizam, da je postao On Kosmosa bez granice.

Za razliku od sveta mehanike, gde vladaju "čelični" (staljinski) zakoni, iole složeniji sistemi imaju mnogo suptilniji pogied na sebe i svet oko sebe. Ova inherentna nepredvidljivost i čini razliku između prošlosti i budučnosti, ona život individue, odnosno društva čini vrednim života, razlikuje ga od obilaženja jdaneta oko Sunca.

Najbitnija karakteristika totalitarnih režima (čitaj, veštačkih tvorevina), nasuprot prirodnim (tj. demokratskim) društvima, jeste njihova ireverzibiinost, Prelaz od demokratskog (i u širem smislu) na veštački uređeno društvo podseča na onu basnu o žabama koje meditiraju na temu skakanja u bunar. Sam kvalitet vode, pa i njena eventualna nepresušivost, od marginalnog su značaja prema bitno nepovratnom karakteru predloženog čina. Takav je i slučaj kronštatskih mornara, koji su, pošto su shvatili šta su bili uradili, pokušali da izvrše kontra (kontra)revoluciju, ali sada je bilo kasno - Rusija je več bila u "istorijskom bunaru", što če na svojoj koži osetiti svih onih dvadesetak miliona "posetilaca Gulaga", disidentskih iii ne.

Walt Witman ZA TEBE, O DEMOKRACIJO

Dođi, napravit ću jedan nerastopiv kontinent, Napravit ću najsjajniju rasu što sunce ju je ikad ogrijalo, Napravit ću božanske magnetične zemlje, Sa Ijubavlju drugova, Dugovječnom Ijubavlju drugova. Posadit će drugarstvo široko ko drveće uzduž sviju rijeka Amerike, i duž obala velikih jezera, i svuda preko prerija, Napravit ću nerazdvojive gradove zagrljenih ruku i ramena, Ljubavlju drugova, Muškom Ijubavlju drugova. Za tebe, ovo od mene, O Demokracijo, da služi ti, ma feme! Za tebe, tebi, ja cvrkućem ove pjesme. (1860, 1881)

Preveo Hatndija Demirovid

P. Grujić-Ljiljin

16

POLITIKA

DEMOKRATUA DANAS