Архив УНС — Листови странака

PISAC U HAOSU SVETA

Današnjem piscu, dakle, ostaje jedno jedino pouzdano saznanje; da nijedan od puteva koje će izabrati nije bez opasnosti; da svako traženje Apsolutnog i svaki pokušaj globalnog rešenja vodi u redukcionizam, dok zatvaranje u "zvučnu tišinu" jeste zloupotreba dara koji mu je Bog dao. Kao Buridanov magarac, pisac danas stoji između te dve mogućnosti: da se baci u borbu za Principe iii da obrađuje svoj vrt. Izabere ii prvi, on je na neki naćin izneverio literaturu; izabere li drugi, ostaje mu permanentno kajanje da je proživeo svoj vek uzalud, i da je izneverio svoj dar.

Sama činjenica da se pitanje "Kakva je otvorenost pisca prema državi?" nameće s takvim intenzitetom ne samo u poslednjih četrđeset posleratnih godina, nego dobrim delom već negde od dvadesetih godina ovoga veka, svedoči jednako o njegovoj aktuelnosti koliko i o nekoj nelagodnosti koja se kao zla svest javlja kod pisca svih kontinenata. To pitanje je zapravo priznanje naše nelagodnosti i sumnje u smisao svega našeg pisanja: Zašto pišemo, za koga pišemo? Nije li pisanje uzaludan i besmisJen posao? Da Ji je i šta je uradila iiteratura u našem veku? Da li je svojim delovanjem doprinela ovom žalosnom slanju u kojem se svet danas nalazi? Da li, dakle, nosi na sebi krivicu i istočni greh totalitarizma, ratova, verske i nacionalne netrpeljivosti, bede, gladi, zagađenja planete? Ili je, naprotiv, svojim podzemnim, jedva vidljivim delovanjem uticala koliko -toliko na to da to stanje ne bude još gore, i nije li na neki način doprineia pozitivnim vrednostima čovečanstva; demokratiji, slobodi, traženju istine? Nije li, u jednu reč, literatura biia i ostala u haosu istorije nekom vrstom lux in tenebris? Odgovori па ova pitanja, kao što vam je poznato, bili su, u raznim prilikama i okolnostima, intonirani ođveč optimistički ili su, naprotiv, bili osenčeni tihom rezignacijom u odnosu na bilo kakvu pozitivnu moć literature. Mislim da nema pisca koji nije u svakom času izložen tom uznemirenju što ga izaziva dva iskušenja: osloniti se na sporo, podzemno, da tako kažem etičko delovanje literature - koja će svojim idealizmom, svojom verom u čovekove kritičke i moralne vrednosti izvršiti svoj posao - ili, naprotiv, kladiti se па trenutak. Istorija nas ovde malo čemu može podučiti; pisci kao i filozofi, u stvaralačkom zamahu mislt, teže ka apsolutu, i žele da se izjednače sa Demijurgom; stvoriti ne delo nego svet; svet kao delo. Naš je život jedina i jedinstvena šansa, i svako od nas ima na raspolaganju svojih sedam dana stvaranja; svet treba urediti po toj demijurškoj zamisli idealno, kao kakav savršeno

sklopljen roman ili poemu; idealno, što će reči totalitarno. Ser Karl Poper nam je dao magistralnu demonstraciju te totalizirajuče tendencije kod filozofa od Platona ргеко Hegela do Marksa: tendenciju koja kao jedan dug "komplot protiv slobode" traje u svojim raznim vidovima, evo, do danas. U Platonovoj idealnoj državi nije biio mesta za pesnike, u

onoj Dostojevskog za Jevreje. Tu opasnu demijuršku težnju skriba da se svetskom haosu suprotstavi mir i poređak - formulisao je negde dvadesetih godina Žid, priznajem da se u istorijskoj zbrci koja ga okružuje lomi između dva mogućna radikalna rešenja; fašizma i komunizma. Ovaj nam primer može, dakle, da posluži kao paradigma kakvu potencijalnu opas-

nost krije u sebi опа nevina pesnička fantazija d la Rimbauld, po kojoj pesništvo, dakle literatura, treba da "menja svet". Ih ista demijurška strast odvešće ne samo Sartra nego i čitave generacije intelektualaca u jedan opasan redukcionizam i fascinaciju "crvenim suncima koja sijaju izvan naše male Evrope" (Morin), a Solženjicin če, posle gigantske borbe koju je

poveo u spasonosnoj demistifikaciji jedne totalitarne države privida i laži, podleći istom iskušenju mesijanizma kao i Dostojevski. Moderni Skrib, osvrnuvši se na prošlost, ne može da je sagleda, dakle, sa bezrezervnim ponosom i bez kajanja, i ne može da bude svestan opasne moći koju poseduje. No isto tako, stekavši temeljno saznanje o svetu, ne može mirne savesti nastaviti da peva malarmeovski - aboli bibelot d’inanite sonore - dok se oko njega vode krvavi ratovi u ime ideja i principa koje je formulisao neki starovekovni ili neki jučerašnji Skrib. Današnjem piscu, dakle, ostaje jedno jedino pouzdano saznaпје; da nijedan od puteva koje đe izabrati nije bez opasnosti; da svako traženje Apsolutnog i svaki pokušaj globalnog rešenja vodi u redukcionizam, dok zatvaranje u "zvučnu tišinu" jeste zloupotreba dara koja mu je Bog dao. Kao Buridanov magarac, pisac danas stoji između te dve mogućnosti; da se baci u borbu za Principe ili da obrađuje svoj vrt. Izabere li prvi, оп je na neki način izneverio literaturu; izabere li drugi, ostaje mu permanentno kajanje da je ргоživeo svoj vek uzalud, i da je izneverio svoj dar. "Država je, treba li reći, još uvek, i sve više опај "monstrum" od kojeg se užasnuo Niče, no primer Solženjicina dokazuje nam da literarna njje tako bespomoćna prema generalima kako nam se katkad to čini. Svaka knjiga koja svedoči protiv države kao institucije nasilja, laži i bezakonja, daje smisao celokupnom našem pisanju. Šta, dakie, može jedna knjiga? Po svom prisustvu, ona determiniše prostor u kojem je nasilna smrt skandal; опа daje smisao toj smrti, kako kaže Žan Rikardu: "Bez prisustva literature (a reč prisustvo treba shvatiti u punom značenju) smrt jednog deteta negde u svetu ne bi imala veći značaj od smrti neke životinje u klanici." Može li nam ovo dati malo smisla i malo utehe? Reč na sastanku Medunarodnog PEN-a, u Njujorku, 1985.

Danilo Kiš

DEMOKRATUA DANAS

17