Архив УНС — Листови странака

RAZOBRUČENA FANTASTIKA

Versko-politička afera око Rušdijevog romana "Satanski stihovi", čiji je odjek kod nas doskora bio viSe-manje akademski, neumitno se, poput nepogode s juga, bliži і jugoslovenskom kultumom prostoru. Pošto je sva prilika da će se o knjizi uskoro і suviše govoriti sa idejnog, moralnog, konfesionalnog і svakojakih drugih vanliterarnih stanovišta, evo pokušaja da se na "Satanske stihove" zakratko bad ničim nepomućena svetlost književno-estetskih kriterijuma. Za ovu knjigu nije bez značaja što je Salman Rušdi roden u Bombaju (baš 1947), gde je pohađao srednju školu, posle čega je završio univerzitet u Kembridžu і ostao da živi u Britaniji. Za nju nije nevažno ni to što je jedno vreme bio glumac, a zatim pisac reklamnih tek-

stova. Od literature, inače, živi poslednjih desetak godina. U Engleskoj se zna da pripada krugu elitnih intelektualaca-levičara, poput Harolda Pintera ili ledi Antonije Frejzer, a politićke terne su igrale značajnu, ako ne і pretežnu, ulogu u njegovim ranijim delima, pre svega "Ded ponod" і "Stidu". "Satanski stihovi” su četvrti, bez sumnje najambidozniji, roman Salmana Rušdija. Oni bi se mogli uzeti і za Rušdijevo najreprezentativnije delo, u smislu da su obeleženi svim dobrim і lošim osobenostima njegovog književnog postupka. "Satanski stihovi" u osnovi ргіpadaju u poslednje vreme dosta negovanom žanru političkc fantastike. Fabula je vrlo komplikovana і tiče se događaja koji se odigravaju između ranog srednjeg veka і naših dana, naizmenično u Indiji, Engleskoj і Arabiji. Likova je mnoštvo, pri čemu se neki javljaju u više inkarnadja. Zbivanja і likovi delom se sasvim očevidno temelje

na istorijskoj stvamosti, delom na legendi, delom su nesumnjivo imaginarai, dok se vedna, u stvari, nalazi na maglovitoj razmedi fiktivnog і realnog. U knjizi ima autobiografskih elemenata, pošto su đva glavna junaka glumd - jedan pravi, a drugi "britanizovani" Indus. Roman і počinje tako što oni, posle eksplozije terorističke borbe u putničkom avionu, bukvalno padaju s neba, da bi se neobjašnjivo utelovili jedan kao anđeo a drugi kao davo. Pored ovih fabulamih složenosti і nezavisno od njih, narativni tok je isprekidan і krivuda kroz vreme і prostor, pri čemu se stanovište pripovedača dosta ćudljivo menja. Sve to čmi da roman zahteva pribranog i, ako ćemo pravo, strpljivo dobronamemog čitaoca. Salman Rušdi je pisac osvedočeno bogate, bujne maSte і sasvim izuzetne jezičke inventivnosti, kakve odnekud zna da bukne kod stvaralaca na jeziku koji im nije matemji. Paradoksalno je što su ta đva velika kvaliteta u isto vreme і izvor Rušdijevih najvedh slabosti: ako ne kontroliše maštu, proza zna da mu zaluta u proizvoljnost, a kada ne obuzda jezik, zatrpava se rečima і zlostavlja sintaksu do nerazumljivosti. Čini se da je u slučaju "Satanskih stihova" Rušdi pao u prvu od ovih đveju zamki, iz čega proističu svi književni nedostaci delà. Zna se, naime, da bilo koja umetnička fantastika može da funkdoniše jedino pod uslovom da poštuje neki unutrašnji prindp, da sledi neku sopstvenu (та како po sebi sumanutu) logiku. To je zakon koji važi od Aristofana і Gogolja do Kalke і Borhesa, ill od Hijeronimusa Boša do Dalija. Samo pridržavanje tih, uslovno rečeno, pravila (koja se mogu і menjati, ali nipošto dok je igra u toku!) obezbeduje koherentnost delu і u krajnjoj liniji garantuje njegov umetničld legitimitet. Osnovni čisto književni problem "Satanskih stihova" jeste upravo u odsustvu neophodne uporišne tačke око koje mora da bude organizovana umetnička tvorevina, a narodto ona koja pripada žanru fantastike. RuSdijev roman je u ovom pogledu toliko razobručen da se u krajnjem ishodu dobija utisak pretendoznosti bez pokrića. Pravednosti za volju, neki delovi knjige - і to nimalo slučajno oni koji ne zavise od matičnog mehanizma fantastike te se otuda mogu doživeti izolovano - sugestivno ukazuju da je RuMi pisac od formata і snage. Ovo, na primer, važi za prikaz odnosa medu rasnim zajednicama u Britaniji, pri čemu gusta metaforika і hiperboličnost ostaju u umetnički zdravim okvirima, a humor, і kad je· sasvim cm, oplemenjuje sirovu efflödju і daje problemu humanu dimenziju. Dva se zaključka nameću pažljivijem dtaocu "Satanskih stihova". Prvi glasi da je silna zla krv uzavrela oko jedne zapravo osrednje knjige, a drugi da se od Salmana Rušdija - naravno, bude li poživeo mogu očekivati і vrednija delà.

Vladeta Janković

(Salman Rušdi: Satanski stihovi)

PLURALIZAM

PLURALIZAM , neuroza izazvana potrebom da se ljubav sprovodi media viže od dva parlnera. Tb je potreba za kolektivnim sazvučjem, suprotnom drugoj neurozi - neurozi izolovane autoerotizacije (videti; autoerotika). Orgije su njen najlogičniji oblik, mada potpuno literamog nadahnuća, ali simptom se već otkriva u slučaju da osoba sanja da ju je "iznenadila" neka treća osoba - san koji se obično završava orgazraom (videti; orgije). "Možda bi u orgijama trebalo tražiti spajanje і neobuzdanost spajanja'koje ponižtava slid (...) і znak metafizičke zebnje" (Bataj). (Nova enciklopedija seksualnosti, "Nolit”, Beograd 1973)

OSUĐEN ΝΑ SULOŽNIŠTVO - Beleška -

ISlo vreme više odmiče, ja odista sve manje znam šta zapravo mislim o Srbima, Kosovu, Slovencima, Jugoslaviji, sodjalizmu, levičarima, desničarima... Sa ličnog i, možda, sebičnog stanovižta, više me zaokuplja i, srazmemo tome, brine moja, svakim danom sve manja sposobnost da produktivno mislim o mogućim dmštvenim preferitetima moje epohe nego to što su sve pomenute apstrakdje - dakle: Srbi, Kosovo, levičari, Slovend, Jugoslavija, sodjalizam, itd. - izgubile postojana značenja. Shvatio sam: ništa više nije nesumnjivo. Moram se navikavati da živim sa svih strana okružen neizvesnostima, mada me upravo odsustvo čvrsih, ili bilo kakvih, misaonih tačaka oslonca prisiljava da gotovo dnevno, і uvek iznova, defini Sem pojmove koji me, hteo ja to ili ne, određuju u istorijskom vremenu і društvenonacio-državnom prostoru. Zavidim mojim studentima na nadn na koji sam, dni ті se od detinjstva, dakle, oduvek, zavideo

pravim vemicima. Mnogi mladići і devojke sa kojima danas razgovaram, za razliku od svih posleratnih generacija, pouzdano znaju da socijaine okolnosti, nacija, politika, društvena organizacija і naftn na koji je podeljena і upotrebljavana vlast, da ceo taj dijalektički galimatijas, koji smo mi proglasili, і koji ja još uvek doživljavam kao svoju sudbinu, da to nedostojno masovno koprcanje po zajedničkom nacionalnom ili državnom loncu - jeste lažni alibi za nemoć і ne može, zapravo, rešiti nijedan pojedinčev, zaista egzistencijalan, problem. Qni mi se da je to veliki prevrat u generacijskom stavu, prevrat u kome ja, posle svih mena tokom proteklih četrdesetak godina svesnog života, više ne mogu učestvovati. Razlozi su, najverovatnije, biološki: u izvesnom dobu čovek jednostavno izgubi dragocenu sposbnost samoobnove. Ili, kako to kaže veštičije pamemi Mihiz: "Izem ti čoveka koji u dvadesetoj nije revolucionar, ali izem ti tek čoveka koji je u pedesetoj još uvek revolucionar." Poslednjih godina, naime, prvi put razgovaram sa generacijama studenata koje veruju da se problem! koje moraju rešavati ne mogu reSiti izvan pxDjedinca, u sukobu sa drugima. Pojedinac je srećan ili nesredan nezavisno od javnih і op-

štih okolnosti, sudbinski presudnih і tako dragih marksistima. Promena je bitna, ali zaäto je do nje došlo, više naslućujem nego što znam: apsolutno і mondijalno razočaranje u socijalne modele koje je ponudila_boljševička revolucija; katastrofa morala zasnovanog na optimističkoj predstavi o čoveku kao nesebičnom biću; cinizam egalitarističkih, "proradničkih" parola u društvenim sistemima u kojima su birokratske oligarhije XX oduzele radničkoj klasi prava koja je ona izborila još u XIX veku; hedonistička gramzivost і duhovno prostaštvo rastinjačke, crvene buržoazije; dnevno ponavljani dokazi o nemoćl pojedinca u sukobu sa sivom silom vlasti і često nepravednom і beslovesnom voljom neosveätene većine - mogli bi bill razlozi koji generišu veliku psihološku promenu. Jasno, sve jasnije, uprkos zaglušnoj bud raspaljenog demosa, čujem rezignirano mrmljanje, po pravilu, najboljib studenata dolazedih generacija: Družtvu ne treba ver-

ovati. Svojim globalnim funkcionisanjem ono svakodnevno obelodanjuje niskost motiva і moralnu klimavost temelja na kojima počiva. Ako hoćeš da sačuvaS dušu, beži od njega, spasavaj svoju jedinu glavu sam, bez radničke klase, bez svoga naroda, uzdaj se samo u se і u svoje jadno kljuse. Nikoga nemaS. Sam se і imai dušu. Čitaj "Sidartu". Ib je jedino dobro što možeš da učiniš. Oni koji već decenijama na tvoje oči spasavaju svet odavno su se otkrili kao podlaci і vlastoljubivi sebičnjaci, jer su, naravno, od početka bili samo ljudi, a najbolji (istovremeno і najopasniji) među njima - mesije, übice koje, voleći Ijude, sasvim previđaju tebe! Razumem njihovo mrmljanje, ali ne mogu da ih sledim. Kao što ne mogu da verujem u Boga, tako isto pouzdano znam da ne mogu da rešim nijedan od svojih ličnih, važnih egzistencijalnih problema nezavisno od drugih, dakle, bez promene opštih stanovišta koja me agresivno okružuju. Kada se god zagledam u sebe, vidim і druge. Osuden sam na suložništvo sa mnoštvom, delim sa njim sto і postelju, u dobru і zlu; osuđen presudom koja ima karakter doživotne robije.

Svojim globalnim fimkcionisanjem ono svakodnevno obelodanjuje niskost motiva і moralnu klimavost temelja na kojima počiva. Ako hoćeš da sačuvaš dušu, beži od njega, spasavaj svoju jedinu glavu sam, bez radnićke klase, bez svoga naroda, uzdaj se samo u se і u svoje jadno kljuse.

Slobodan Selenić

KULTURA

DEMOKRATUA DANAS