Архив УНС — Листови странака

"RASPAD" CENTRALNE DRŽAVE? Pogled pojedinca sa severozapada

ПИЛІМ

"Stilizirana činjenica" umesto činjenica - Od varijante "zavere" do "nacionalbirokratske" zavere - Ustav iz 1974. je zaista loš, aii su obrazloženja pogrešna - Opstanak Jugoslavije se ne može zasnivati na nesebičnom "bratstvu і jedinstvu", već na sebičnim koristima od "različitosti і saradnje"

Kod nas je među ekonomistima, pogotovo srpskim, raširena "stilizirana činjenica", kako kaže Ivo Bičanić, ргеma kojoj se jugoslovenska privreda dezintegrisala і prem akojoj je Ustav iz 1974. Osnovni razlog njenog dezintegrisanja. Th se "činjenica" uzima zdravo za gotovo iako je empirijskim proučavanjem dokazano, prvo, da "činjenica" o nepovezanosti republičkih privreda empirijski ne stoji i, drugo, da 1974, ne predstavlja prekretnicu u stepenu povezanosti pojedinih delova zemlje. Ali ta "činjenica" se jednostavno ugrađuje u analize raspada jugoslovenske privrede odnosno raspada 'jedinstvenog jugoslovenskog traita"; analiiičari і ne gledaju podatke o tokovima cirkulacije roba. U tim analizama susrećemo se sa dve osnovne varijante. Prema prvoj, koju možemo nazvati 'Varijantom zamere" і čiji je najmarkantniji zastupnik akademik Kosta Mihajioviđ, raspad jugoslovenske privrede plod je zavere, svesпо і konspirativno ugrađen već u privređnu reformu iz 1965, sa kojom je okončano "zlatno doba" visokih stopa rasta. Neke podvarijante ove varijante idu і dalje; prema njima se na raspadu konspirativno radilo ved ranije. privredna reforma iz 1965, Ustav iz 1974. і amandmani na slovenački ustav iz 1989. samo su faze u izvođenju te zavere. Činjenica da su među značajnim stvaraocima jugoslovenskih privrednih sistema bili Kidrič, Kardelj і Krajger značajan je "argument" varijante zavere. Zaboravlja se da su oni pre nego Slovenci bili komunisti і da su njihove ideološke zablude bile fatalne і za slovenačku і za jugoslovensku privredu; njima su uniStavani seljaci, zanatlije, preduzetnici і drug! "eksploatatori". Razlozi su isti u svim socijalističkim privredama; vera u avangardnu ulogu Partije і komunizam, iz koje proizlazi potreba za uništenjem privredno nezavisnih slojeva stanovnütva - potendjalne opozicije, і proganjanje čak veoma osamljenih dvoumljenja u naučnost marksističke "nauke". Drugu, rašireniju varijantu raspada možemo nazvati "nacional-birokratskom” varijantom. Prema toj varijanti, raspad "jedinstvenog jugoslovenskog tržiita" odnosno "republikanizacija” privrede plod je nastojanja (ne zavere) nacionalnih birokratija da ovladaju "svojim" privredama. Zanimljivo je, ali za naše prilike ne neobično, da ovu varijantu ponavljaju oni koji se po svim svojstvima übrajaju u nacionalne birokratije. REPUBLIKANIZACUÄ PRIVREDE Nacionalne privrede se, kao što kaže Dragoje Zarkovič, jedan od zastupnika ove varijante, "nesposobne za samostalan život, održavaju samo pomoću svojih držav, koje

nastoje da ih zaitite od bilo kakve konkurendje і da im izvuku što više na račun drugih" Prema toj varijanti su і veliki privredni promašaji posledica "republikanizadje"; ona sprečava kvalitetno makroupravljanje privredom і onemogućava razvojnu politiku zemlje. Kako su, navodno, sva nastojanja nacionalnih birokratija sažeta u Ustavu iz 1974, napuštanje onih odredbi Ustava koje omogućavaju "republikanizadju" і unošenje "jedinstvenosti" smatra se putem za reženje gotovo svih privrednih problema.

lako su kritičari Ustava iz 1974. u pravu kada ističu logičku neodrživost odredaba tog ustava, njihova su obrazloženja pogrešna. U najboljem slučaju reč je o zameni uzroka sa posledicama. Republikanizacija і opštinizacija privrede su, naime, samo sporedni re-

zultati "avangardne" uloge Partije і dominacije politike nad ekonomijom koje su ostvarivane pomoću "ničije і svačije" društvene svojine. Pored toga se opštinizacija і republikanizacija privrede izvode neformalno, pa ih formalna derepublikanizadja privrede і ne zahvata, a uz to one і ne utiču na tokove cirkulacije roba, nego pre svega na kvalitet і ponašanje menadžerskih struktura, koje ne odgovaraju ni vlasnicima ni radnicima, nego partijskim sekretarima і drugim "subjektivnim snagama". Osnovni je problem, dakie,

politički monopol. Ni veliki privredni promašaji, kao šlo su Smederevo ili Kerting, nisu proizvod republikanizacije; oni su proizvcxi "soft budget constraint" s kojim su suočavana jugoslovenska preduzeća, a još više "no budget con-

straint" s kojim su suočavani naši političari, a što nas ponovo vraća na politički monopol. Sigumo postoje delovi privrednog sistema koji iziskuju centralno regulisanje (novae, spoljnotrgovinski odnosi, posredni porezi). Ali mišljenje da je centralno upravljanje privredom samo po sebi efikasnije, jer je reč o maksimiranju jedne funkcije a ne njih osam, tipičan je odraz centralnoplanskog mentalitet akoji zanemaruje da u privredi svaki privredni Subjekt (milioni njih) maksimira svoju funkciju korisnosti. Čak ako bi upravljanje iz jednog centra bilo kvalitetnije nego iz osam, njime se ne mogu nadoknaditi defektnosti osnova privrednog sistema, a nema ni garancije da se centralizacijom postiže kvalitetnije upravljanje. Naprotiv, centralno upravljanje privredom bilo je mahom loše, a takvo je pre svega zbog neznanja і nemarnosti federalne administracije, Sto je takođe čvrsto povezano sa političkim monopolom. Druga je stvar §to je preraspodela nadležnosti kod federalnih organa vlasti takva da vlada ne može da vodi ekonomsku politiku u najužem značenju te reči (na primer, određivanje kursa klirinškog dolara) jer joj se u to mešaju Skupština, Ргеdsedništvo SFRJ, Partija, što je, između ostalog, opravdava za sve što uradi ili ne uradi. Već і grubo poznavanje privrednog sistema takođe veoma jasno pokazuje da priča o republikanizaciji privrednog sistema і ekonomske politike ne stoji. Naprotiv, privredni sistemi republika razlikuju se manje nego što bi, već zbog velikih razlika u razvijenosti, trebalo da se razlikuju; a republike nemaju praktički nikakvih ingerencija u vođenju ekonomske politike. KA RASPADU CENTRALNE DRŽAVE ZBOG RASPADA SOCIJALIZMA Ustavom iz 1974. nije došlo do raspada centralne države; taj je ustav poslednji pokušaj za očuvanje socijalističkog karaktera jugoslovenske privrede, a samim tim і centralne države. Ideje "dogovome ekonomije" sažete u odredbama tog ustava su, naime, rezultat nastojanja da se spreče nepoželjne političke posledice uvođenja tržišta krajem šesdesetih godina. Reč je, pre svega, o pokušaju odbrane položaja "avangarde" (savezne, republičke, opštinske, ltd.), koja je tržištu nepotrebna da je onu і ne priznaje. Drugim rečima, da nije bilo protivreforme u sedamdesetim godinama sažete u Ustavu iz 1974, do stvarnog raspada socijalističke privrede, a time і države zasnovane na socijalističkim temeljima, došlo bi već u sedamdesetim godinama. То potvrđuju і tadašnji sporovi među republikama oko deviza, puteva і slično. Raspad socijalističke privrede je ovom protivreformom odložen і počeo je sa privrednom krizom u osamdesetim godinama. Tàda je, naime, posta-

U Jogoslavÿi je svaki Ireći zaposleni bio član SK, a D Slovcniji tek svaki sedmi, pa otuda і liberalnjji stav slovenačke partijc

DÈMOKRATUA DANAS