Архив УНС — Листови странака

ШИФРА СОЦИЈАЛИЗАМ

Ваи/гав Хавел

Било је некад време у којем је и у нашој земљи реч социјализам имала веома конкретну и сугестићну садржину: синоним социјално праведног света, дакле, идеал за који је вредело борити се. То нипошто није био некакав магловит идеал; његова заводљивост извирала је из његове веома поносно наглашаване научности; овај пројект изгледао је заснован на схватању свих темељних историјских законитости-и личио је на најлогичнији могући (зарру епР света. Много се тога променило од тих времена. И догодила се нарочита ствар: веома дуг и необично компликован развој окончао се на крају ситуацијом у којој ова реч, некада спосоона да зшшлигмасе, није више ништа друго него сасвим лажна шифра. БирокрЗтски апарат комунистичке партије, који је узурпирао монопол власти и који је централистички руководио и манипулисао целокупним животом друштва, спроводи већ Дћценијама један лукав трик: сам себе назива социјализмом. Издаје се за његову једину гаранцију, и сваког ко му се не допада одмах жигоше као антисоцијалистичку снагу. Угрозити суверену власт тог апарата значи, дакле, угрозити сам социјализам. Све независне нницијативе,' све што расте одоздо, непланирано и ван утицаја централне власти, све што покушава да укочени, непродуктивни и недемократски систем бар несмело реформише (макар и у иМе социјализма!), одмах се означава као антисоцијалистичко и као покушај деструкције или демонтаже социјализма уобичајено и са фолклорним додатком да тиме руководи империјализам. (У последњем партијском документу о непријатељу који диже главу.) Овај трик има своју логику и ефикасност: дугогодишња пропаганда, заједно са успоменама на давна времена у којима је реч социјализам још имала своју привлачну садржину, створила је у друштзу осећање да је социјализам исто што и Добро. Или, тачније: да се треба правити као да тако јесте. Захваљујући томе, све оно за шта се каже да угрожава социјализам, добија мирис зла. Може ли се замислити бољи огртач у који се апарат власти може увити? Јер, захваљујући том огртачу, јавља се утисак да свако ко с тим апаратом уђе у спор, јесте зао и бори се против Добра. Вероватно би било тешко осуђивати разне браниоце људских права, демократе, реформисте или уопште људе због тога што критикују или угрожавају монопол власти руководства партије. То би било прилично смешно. Осуђивати их, међутим, зато што су против соиијализма и отуда против саме сржи Добра, то је већ мање смешно и зато продуктивније. Ризик да ће бити на тај начин осуђен, натераће свакога да добро размисли. Критиковати ону или ову краву није тешко, али критиковати краву која сама себе већ деценијама проглашава за свету, то је већ теже: човеку је наметнуто осећање да не критикује само краву, него сам онај божански принцнп који ју је посветио. Често се може запазити како разни поштени људи, који хоће да учине нешто за побољшање прилика, налећу на овај трик. После тога тврде да су, наравно, за социјализам (па они су за Добро!), али да би само хтели да ово или оно мало промене. Чим, међутим, човек једном налети на овај трик, он тиме запечати своју судбину: признавши шифру сонијализма за историјско добро, признао је тиме легитимитет огртача, односно сам тај огртач за стварност а за онога којн свој огртач тако дуго издаје као свој највластитији идентитет, није никакав проблем да изјави како дотични рђаво

схвата социјализам и да му бе Јас1о наноси штету, јер о томе шта је у интересу социјализма а шта није надлежан је да одлучује само онај који је тако рећи сам оличење социјализма. Социјалистички критичар власти тако се налази у комичном положају миша који пребацује слону да би могао боље да буде слон. Како бити најбоље слон, па то најбоље ипак зна сам слон! Централизам, ауторитаризам, тупост бирократа, догматизам, стагнацију и сл., усуђује се да критикује свако. Али многи при том морају наглашавати да то чине у име социјализма. Оваква критика у суштини само омогућава да буде лакше одбачена: прихватајући огртач (због наивности или тактичких разлога) као нешто недо-

дирљиво и неспорно, критичар ае~ТSСТO каже да оћјект критике није позајмионица огртача, него само свемирско Добро. Зато предлажем да убудуће избегавамо реч социјализам. Ваља говорити конкретно: о томе ко треба да одлучује о раду предузећа, коме предузећа треба да припадају, до које мере може или не може центар власти да одлучује о разним питањима, како уопште треба или не треба да настаје центар власти и сл. Било би болл да се у то социјализам бар за одређено време не уплиће. Ако о њему већ неко говори, нека најпре сасвим недвосмислено каже какво значење даје тој |речи и са каквим је конкретним економским и поћитичким системом повезује. 1989.

АНТИ-ЈАЛТА

Ћерђ Конрад

Државе средње и источне Европе могле би да живе у мирољубивој неутралности ■ заједно са Совјетским Савезом, као добри суседи, и без војних савеза. Ако имамо на уму истински животни интерес наше безбедности, тада не можемо припадати ниједном војном савезу. Нека и источноевропски комунисти прихвате онај основни принцип, да желе социјализам само у демократији, и то само у оној мери у којој то друштво жели, добровољно, у оквиру плуралистичког политичког система. Финландизација источноевропских друштава која теже гшурализму значи систем више партија и зајамчено место у владиној коалицији за комунистичку партију, наравно, сходно односу гласова

добијених на изборима. Овај услов насупрот принципу неограничене алтернације власти могао би бити усидрен у међународном уговору склопл>еном на дуже, али прелазно и тачно утврђено раздобл>е. Ту је заправо реч о оживл>аван*у демократског легитимитета из раздобља 1945—1948. године, који су комунистичке партије, уз совјетску војну помоћ, полицијским средствима и државним превратом замениле 1948‘. године диктатуром једне партије, стварајући тако нелегитимну политичку структуру коју већина становника прихвата само због страха. Демократија није угрожена ако у влади има и комунистичких министара; опасност за демократију родила се тамо где у влади могу бити само комунистички министри, који су тамо стигли као једини кандидати на изборима. * Онај који је због површног мишљења одобравао очување Гвоздене завесе, одобрава нови Освјенћим. Када су се обелоданнла зверства нациста, већина се срамно правдала: Нисмо знали. Ја тако више не могу да се правдам, не могу да тврдим да нисам знао, јер знам: Гвоздена завеса је ЗЛО. Ако својим понашањем, евојим менталним ставом одобравам Гвоздену завесу тада служим ЗЛУ.

Плурализам

Душан Пешричић

ВОТКА

Према поверљивој информацији совјетскеакадемије наука, 1980. године било је у СССР-у „40 милиона службено регистрованих алкохоличара и пијаница“, односно шестина становништва. Западни стручњаци 'герде да су то најпотреснији закључци о дејству и последицама алкохола који су икада прикупљени у СССР-у. Вотка годишње убија милион совјетских грађана, а број клинички болесних алкохоличара достигао је цифру од седамнаест милиона грађана; остали су ноторне пијанице које још нису стигле до патолошког стања. „Зависност од алкохола има за последицу постепену дегенерацију нације, посебно његовог руског дела, То је наша највећа трагедија у доследњих хиљаду година“ 'изјављују совјетски научници. У поређењу са оваквом ситуацијом, по њиховом схватању, све бриге везане за „ракете Першинг и за међународну напетост изгледају смешне“. Према тврђењу декана једног педагошког института, 16,5% рођене деце 1982. године испољило је знаке дебилности значи, свако шесто дете. Потрошња вотке у Совјетском Савезу фантастично расте: од 5 литара по становнику 1952. године попела се 1983. на 30 литара по становнику годишње. Из вести се даље види да је у годинама 1960—1980. смртност становништва повећана од 7,1% на 10,4% на 1.000 становника. У Совјетском Савезу има шест пута више лекара него у Кини (према броју становника) али је смртност за 50% већа. Продаја вотке доноси совјетској држави 45 милијарди рубаља годишње, док економске штете проузроковане алкохолом коштају 180 милијарди рубаља. Алкохолизам, наставља се у новосибирском извештају, представља узрок 85% убистава, препада, силовања и вљатки. Ситуација на сибирском селу, како је приказују совјстски социолози, више је мего рђава. Само изузетно тракторнста доживљааа иензију (60 година). То није нмкакво изненађење. „Пре подне, запослени раднигш не мисле ни на шта друго него како ће се после подне опити“, стоји у извештају. „Увече ћете на улици пре срести Марсовца него трезног Сибирца.“ АРР Пеи?ег ИР!

Петак 9. март 1990.

ДЕМОКРАТИЈА