Архив УНС — Листови странака

НАДЕЖДА

Аршур Кестлер

Џорџ Орвел је поводом Далијевих успомена написао да сећања вреде ако Љворе нешто срамно не о друlима, не!о о самом писиу. Ову ретку вредност исповести остварио је Артур Кестлер у успоменама објављеним под насловом Хијерог лифи. Из те књше објављујемо , у четири наставка, поглавља о издаји и искупљењу.

После кратког боравка у Тбилсију, наставио сам пут у главни град Азербејџана Баку, средиште совјетске индустрије нафте. Намеравао сам да останем у Бакуу само једну седмицу, јер ме је после тога очекивало дуго путовање, од неколико хил»ада километара, кроз совјетску средњу Азију. Међутим, провео сам у Бакуу скоро три седмице, делимично зато што ме је сам град опчинио, а делимично и због тога што сам се заљубио и нашао у сложеној личној ситуацији. Као и обично, све је возу, што није ништа изненађујуће. Путовање железницом у Русији наиме личи и са друштвеног гледишта, и са гледишта трајања пута на путовање бродом преко Атлантика. За странца је то једна од главних прилика да се упозна с људима. Још је на железничкој станици у Тбилсију у возу дошло до кратког споја и у спаваћем вагону се одједном угасила светлост. Седео сам потпуно сам у мраку када је у купе нагло ушла млада жена, а за њом витки официр Црвене армије. Официр је држао у руци свећу и тада сам под лелујавом светлошћу први пут угледао Надежду Смирнов. Имала је око двадесет и пет година, била је висока као и њен пратилац, а виткост њене фигуре још је више истицао црни костим. Блистава коса боје кестена уоквиривала је прекрасан, поносан класични профил. Прво што сам на њој угледао Ђио Је тај профил и све до данас то Је‘за мене најлепши профил на свету. Испупчено, готово неприродно високо чело, лепо уобличене усне грчког дечака. А кад је окренула главу, установио сам да њено лице представл»а прави контраст том профилу. Велике, тамне очи, са зеницама раширеним под\светлошћу свеће, изгледале су кјЦтковидо, тако да вам се чинило да? се њено лице надвија над вашим. Раздаљина јој то ипак није допуштала, а описани контраст давао је нестварном савршенству црта њеног лица нешто дирљиво и носталгично. Из профила је Надежда изгледала као велика дама, али је њено лице било лице девојчице. Њена витка фигура и живи гестови подсећали су на мит о легендарним петроградским балеринама, које ја никада нисам видео. Цео призор је трајао свега неколико секунди. Погрешили су купе. Официр се уљудно извинио, Надежда је кдимнула главом. V ћутлгИ : _ вом, привлачном гесту извињења. пе. Из њих су зрачили уљудност и лепо в&спитање, сасвим неуобичајено у суморном пролетерском свету. Убрзо потом воз је кренуо 1 ја сам пао у сан с осећањем болне носталгије и туге због кривицом обележене буржоазије, чије су жене привлачне и достојанствене као Надежда, миришу на парфем и проводе читаве сате у кади. Када сам следећег јутра изишао у уски ходник, Надежда је стајала поред прозора, испред врата свог купеа и посматрала предео. Њена лепота изазвала је у мени дечачку срамежљивост, знао сам да ћу, ако проговорим, изгледати невешто и лажно. Кукавички сам пред самим собом изговарао да је ту ипак онај официр Црвене армије. Стајали смо тако једно крај другог око пет минута, а затим се Надежда вратила у купе. Касније ме је питала због чега сам се понашао тако уздржано и категорички је одбијала да поверује у моју срамежљивост, Отишао сам на доручак у вагон за ручавање а одмах потом је стигла и Надежда. Конобар јој је показао празно место наспрам мене. Села је са оним исгим пришгачним, >тушлним покретом као и кад ми је упутила извињење прошле вечери. После тренутка дубоког ужаса који ме је спопао, најзад сам пронашао орипшалну тему за разговор н упитао сам је да ли путује у Баку. Баку је била једина и коначна сташша на нашем путу. ~Да“. одговорила је Надежда. ..А ви?“

упитала ме је. И тако је почео догађај који ће ме прогањати годинама. Одмах сам се безнадежно зћљубио у Надежду Смирнову. Испуњавало ме је неизрецивом срећом то што сам могао да посматрам како њене руке лете над столбм и како се њена глава савија над чашом чаја. Моја најсмелија жел>а била је да је држим за руку или да због ње одмах умрем. Имао сам двадесет и седам година и опет сам постао жртва романтичне странпутице.

Вагон за ручавање био је неуобичајено добро снабдевен. Човек је могао да наручи црни хлеб, краставце, слеђ, вотку, чај и црвени кавијар. Поручио сам све то одједном. На Кавказу такав доручак не представља ништа необично, али ја сам пио вотку у осам сати ујутру први пут у животу. Дејство јеЈбило Фантастично, Већ су ме у Украјини научили да исправно пијем вотку., Чаша с ватреном текућином мора се испити одједном, затим се помирише парче црног хлеба и грицне комадић киселог краставца. Надежда је најпре изгледала као да ме мало осуђује, а затим се насмешила и погледала ме насмејаним очима. Изненада је склонила косу с лица, одгурнула чашу с чајем и подигла ка мени чашу с вотком. Био сам одушевљен. Тај гест ми је личио на потпис некаквог тајног договора. Остали смо у вагону све до ручка иако смо попили само једну боцу вотке. С неизмерним задовољством сам установио да је витки официр остао у Тбилсију. То је уосталом, наводно, био само пријатељ, који ју је отпратио на железничку станицу. Изненадио сам се кад сам сазнао да ради као службеница у водоводном предузећу у Бакуу и да се враћа са одмора који је провела у кавкаским бањама. Говорила је течно француски, с мелодичним руским нагласком који је мени увек изгледао као једина допуштена деформација француског језика, Помало је говорила и немачки. Била је одмерено весела, више радосна него забавна; осећао сам у њој резервисаност девојке из добре породице, што се некако није уклапало у посао у водоводу. Рекао сам јој то. „Због чега?“ упитала је. „Шта бисте ви радили на мом месту?“ Признао сам јој да сам сматрао да је глумица Великог театра, • примабалерина или барем супруга народног комесара. Иронично се насмешила и закључила разговор речима:„Водовод обезбеђује знатно мирнији живот“. Три-четири часа сам јој без прекида причао о Паризу, Бечу, Египту и Северном полу. Најпре Је у томе учеспвовала с лажном равнодушношћу, али убрзо су њена питања о животу у Еврогш открила страсну радозналост и носталгичну жудњу. Познавао сам тај_ очајнички сан образованих Руса о свету у којн никада неће стићи, бпло ми је жао Надежде, и први пут сам постао свестан страхоте режима којп одсеиа две стотине мплиона својих грађана од остатка планете. Нека Надеждина питања била су интелигентна, али друга су откривала такво незнање и наивност, да се ова поносна млада жена претварала преда мном у немоћно дете,

везано за кревет, којс се жудно распитује за дечју игранку на коју не може да оде. Контраст између недосежног класичног профила и нежног анфаса продубљивао се. Из вагона за ручавање позвала ме је у свој купе, где смо све до доласка у Баку разгледали фотографије са њеног одмора и моје књиге које сам понео из Европе. Без икаквог повода, одједном ми је показдла две драгоцености до којих је дошла у Кисловодску, захваљујући пријатељици њене пријатељице; вунени џемпер и анти-

лопске ципеле, све то из увоза. Изгледа да је било видљиво моје! изненађење, па се Надежда збунила. Није могла да одоли искушењу да ми покаже чуда која је набавила, али после моје реакције као да се више није толико радовала. На коленима сам јој обећао да ћу јој следеђи пут донети из Европе све дрдгоцености света, за шта ме је она ћд руски начин пољубила у 4 У Баку смо стигли у сумрак и ја сам предложио да проведемо вече заједно. Рекла ми је да живи са тетком, и зато смо најпре одвезли моје кофере у хотел „Интурист“, а затим смо отишли до тетке која је становала у двособном стану. Надежди је ту припадао канабе у примаћој соби. Намештај је био старински, тетка Ђезбојна и сасушена, обучена старомодно и педантно, са уштирканом крагном око врата. Сјајно је говорила француски. Плашио сам се да секе наљути то што се Надежда враћа у пратњи непознатог човека, али она није дозволила себи да покаже било какву реакцију. Није била радознала. Припремила је>цај док се Надежда пресвлачила, и за четврт часа били смо опет на улици. Надежда у новом џемперу и антџлопским ципелама којс Је тетка прокомснтарџсала узвиком: „Ах, како су лепе!“ То је била једина реченица коју је изговодила са мало живостц. Напољу се Надежда привила уз мене и почела да цвркуће као птичица ослобођена из кавеза. Упитао сам је шта ради тетка. „Ништа,Ђна је удовица“, одговорила је. На питање чиме се бавио теча сазнао сам да је за време цара био конзул код једне европске велесиле. О родитељима је Надежда рекла само то да су умрли. Неколико дана касније причао сам о Надеждиној тетки једном пријатељу из ШУ-а. Дан касније, рекао ми је;„Питао сам начелника. Тетка је стара шпијунка"; Надежду за сада само прате. Све се то догађало 1932. године. Упркос неким тада сам још био поавоверни комуниста, а према „друговима из ГПУ-а“ имао сам отприлике исз и однос као лојални британски грађанин према Скотланд јарду. Другог или трећег дана мог боравка у Бакуу пошао сам у куповину у „Инснаб“, трговину резервисану за странце. Имали су само црвени кавијар. У реду испред мене стајао је мршави младић с деформисаним раменом, који је говорио руски са исто тако снажним нагласком као и ја. Док су нам паковали порције кавијара у „Правду“ из гшошле седмице, почели смо да разговарамо и изашли смо заједно на улицу. Звао се Паул Вернер. Био је мали и немиран као зец, с бледим, напетим лицем детез а из нредгра-

ђа. Његово десно раме, више од левог, изгледало је као да непрестано штити његово лице од удараца. Могао је сасвнм лепо бити улични продавац новина или поврћа у Берлину или Лондону, да није имао оне тужне смеђе очи грбавка, чији је миран, замишљен поглед био у необичном контрасту према његовим брзим покретима и оштрим цртама. Вернер ми се одмах допао. Било је то сјајно срести на крају света друга из Комунистичке партије Немачке, који говори истим јези-

ком, чак истим жаргоном, са којим сам се могао шалити, а да се нисам морао сударити с језичким препрекама. Нисам ни знао коли-| ко ми то недостаје, а њему је ра-ј зговор недостајао још више него мени. Рекао ми је да ради у Бакуу; више од годину дана у синдикатима, што ме је изненадило. Упитао сам га шта може Немац из Лајпцига имати заједничко са синдикатима у Азербејџану. Слегао је раменима и објаснио да га је партија као политичког избеглицу слала из града у град и да сада пише: реферате о европском синдикалном покрету. Истина, био сам тада наиван, али ипак не толико да' му поверујем, и зато сам мислио да је мој нови пријатељ један од „другова из ГПУ“, а синдикална активност је за њега само покриће. Позвао сам га на вотку и весело смо причали све до мог састанка са Надеждом. Замолио сам га| да ме посаветује како да дођем" до материјала за поглавље о инос^' траној шпијунажи у Бакуу, за књигу коју пишем. Готово да се уплашио и рекао је одмах како бњ боље било да се манем тог посла. Објаснио сам му да ту тему сматрам значајном са политичког гледишта. Капиталистичка штампа пребацује Совјетском Савезу због неповерења према странцима, због компликованих процедура око виза и најразличитијих безбедносних мера. Хтео сам да докажем да је све то оправдано, да саботаже и шпијунажа заиста постоје. Баку је као нафтоносни центар близу турских и персијских граница и зато представља идеално место за иршјунски заплет. Били су ми потребни је-, дан или два примера да ову своју теорију документујем, , Вернер је био сумњичав, а када сам му рекао да ћу отићи право на извор, у ГПУ, и тамо од њих тражити материјале, запитао је: „Колико си дуго у Совјетском Савезу? Шест месеци? И још нисћ схватио да се у ГПУ не одлази да би се постављала питања, него да се тамо само одговара на питања? Ои ђlб! уеггпскГ Избаииће те напол»е, а поврх свега ћеш имати проблема и у партији!“ Договорили смо се да сутрадан заједно ручамо. Као синдикални радник Вернер је располагао сумњивим количикама слободног, времена. Другог дана ујутру пошао сам у централу ГПУ-а, огромну зграду у Бјелгороду, модериој европској четврти Бакуа. Атмосфера у згради није ми изазвала никаква посебна осећања. Људи којн су стајали у реду испред зграде изгледали су исто онако убого и суморно као у било којем од многобројних редова у Совјетском Савезу. Ако су и били очајни или престраше-' ни, то се на њима није видело.

Осим мене, сви су у рукама имали позив који је командант на улазу оверавао печатом и уписивао час и минут њиховог уласка. Ја нисам у руци имао никакав позив и зато ме је командант упитао шта ту тражим. Показао сам му препоруку Коминтерне и захтевао пријем „код друга који се бави шпијунажом“. Упитао ме је због чега то тражим. Рекао сам да то не могу њему да кажем. „То се овде зове привредно одељење“, приметио је. Командант је некоме телефонирао и наредио ми да чекам. После пола сата, стражар у униформи ме је допратио лифтом и кроз дуге ходнике у некакву канцеларију, малу собу са столом; поред којег су биле три столицб. За столом је седео официр са обријаном главом. Без трага осмеха позвао ме је да седнем и објасним о чему је реч. Био је ледено уљудан. Показао сам му своје документе и објаснио разлог за моју посету. Неколико минута је неизмерно пажљиво испитивао документа, неке је прегледао два-трипут, као да хоће да их научи напамет. Затим ми је без икаквог израза у очима рекао: „Такве информације ми не дајемо, грађанине.“ То „грађанине" уместо „друже“ ме је озловољило. Поновио сам пред њим оне исте аргументе које сам изложио Вернеру. У међувремену, неко је закуцао на врата. Ушао је други официр,. салутирао и ставио на сто свежањ писма. Док је чекао на потписе, посматрао ме је с весе-| лим осмехом. Био је висок». лепог лица опаљеног сунцем, Официр за столом, с обријаном глааом и беизражајним очима, у униформи од грубог штофа, изгледаО ]е у поређењу с њим као да припада другој, примитивној раси, као неандерталски бирократа. Моје хартије је пре тога прегледао с неизмерном пажњом, а писма је потписивао с очигледном немарношћу. Официр који је стајао, узео је потписана писма, салутирао и изишао. Онај за столом се окренуо према мени и рекао: „Поразговараћу о вашој молби с колегама. Обавестићу вас какав је резултат.“ Упитао сам да ли треба поново да дођем, „То је сувишно", рекао је. „Сачекајте док вас не обавестимо.“ Отишао сам, и никакво обавештење никада нисам добио. Више никада у животу нисам ушао ни у какву зграду ГПУа, ни у Бакуу, нити другде, али тиха сцена између двојице официра оставила је на мене дубок утисак. Неколико дана доцније, Вернер ми је објаснио и због чега. Када сам му приповедао о мојој посети ГПУ, насмејао се као дете и рекао: „Одиграли су пред тобом уобичајену игру. Онај за столом био је подређени, док је елегантни официр био начелник, који је на миру хтео да те осмотри.“ Та сцена ми се тако живо урезала у сећање да сам је и после шест година без икаквог напора могао поново призвати и описати у роману Помрачење у подне, у којем се официри зову Иванов и Глеткин. Приликом следећег сусрета рекао сам Вернеру како сам сигуран да он ради за „другове из ГПУ-а“. Видео је да порицање не би ничему служило те ми је поверио како је добио задатак од ГПУ-а да ме прати. Али после два дана је наређење било опозвано, јер су дошли моји материјали из Москве. Начелник га је обавестио: „Ваш пријатељ је у реду, О њему не морамо бринути,“ Такво поверење ме је обрадовало, а ништа мање ни Вернера. Ужасно се досађивао и осећао је готово физичку потребу да сТ неким отворено разговара. У свега два дана ми је испричао цео свој живот. То је живот малог Левија из романа Помрачење у подне. (Нl'егодlур/Iез, Рlипеl, Раг/з, 1978.) Превела Д. Јовановић (Наставак у следећем броју)

ДЕМОКРАТИЈА

Петак 9. тиарт 1990.