Архив УНС — Листови странака

Мирење са оваквом морбидном ситуацијом у којој се грешке реторички признају, али не исправљају, систем је објашњавао вером људи у њега, а не дејством наркотизирајућих механизама и садејством чекистичких институција различитих назива. Сада када ова дејства и институције слабе, задатак је свих нас да онемогућимо успостављеном изопаченом систему вредности да надживи поредак који га је створио. За реализацију овог важног посла мора се учинити одлучан корак усмерен на ослобођење запретених моралних енергија У том циљу је потребно да се беспоштедно с политичке позорнице уклоне сви они који су српски народ довели у етичко безнађе; да се одмах и неодложно исправе све неправде учињене народу и појединцима од стране предводника и спроводника „пута у бољу будућност”; да им се одузму сва стечена добра и привилегије у земљи и иностранству, подарена им за удвориштво и обављање прља-

вих пословабез поговора; дасе изврши строга ревизија додељених преко два милиона одликовања за саучесништво и „заслуге” у тим пословима, која су им била средства за друштвену промоцију у систему негативне селекције, и најзад, да се бар највећи живи ововјековни издајници српског народа, као што су Милош Минић, Петар Стамболић, Дража Марковић, Тихомир Влашкалић, Коча Поповић, Пеко Дапчевић, Мијалко Тодоровић, Веселин Ђурановић, Видоје Жарковић, Тодо Куртовић, Цвијетин Мијатовић, Бошко Крунић, Живан Берисављевић, Петар Матић, Милутин Балтић, Душан Драгосавац, Миланко Реновица и Никола Стојановић, изведу пред народни суд након успостављања правне државе и да положе рачуне за неизмерне невоље које су у првом реду и у највећој мери нанели српском народу. Моралиој обнови ће послужити и подстицати је укидање незаслужено

Један од парадокса без преседана у светској историји свакако је чињеница да се саможртвовање српском народу редовно враћало као бумеранг, реинкарнација опсадног менталитета и ирационалне мржње, чији су архитекти наша наводна „браћа”. Након последњег рата, српски народ, као једина жртва на Балкану над којом су управо „браћа” извршилагеноцид, подвођен је под исти именитељ са својим целатима. Врхунац тог подвођења садржан је у синтагми „братство-јединство”, којом су се комунисти једноставно и крајње перфидно наругали јасеновачким жртвама, закланој деци. Братство без браће! А српски народ као да није хтео ни да чује за Ничеову опомену како је праштање опасна врлина јер онога ко ништа не заборавља, али све прашта, двоструко мрзе „јер двоструко посрамљује: својим памћењем и својом великодушношћу”. Жртва и целат стадоше у исту раван. Затим, по комунистичкој партијској директиви у политичком саобраћању измењаше се места - џелат је представљан као жртва, а жртва као џелат. Све је то нашло свог израза и у бројним симболима На највећем српском стратишту, у Јасеновцу, посађен је камени цвет, да би му се данас на официјелним беџевима додало и слово „У”. На паради у мају 1945. године на трибини у Загребу, с десне стране др Владимира Бакарића, стајао је и отпоздрављао партизанским јединиџама надбискуп Степинац. Поздравл>ао је оне чију је браћу својим „благословом” слао у неповрат. На трибини су се заједно нашли одани савезници и посматрали дефиле оних које су заједнички унесрећили.

Појмови усташа, Јасеновац итд. нестајали су из памћења и енциклопедија, а истовремено је, након јасеновачке, на Косову и у Метохији копана нова стравична јама српском народу. На питање како нам се могло догодити Косово постоји само један једини одговор: издајом српских комуниста! У пропаганди Комунистичке партије Југославије између дварата, у току и после рата тријумфује велика лаж о односима између народа на Косову и Метохији. Мора се ипак признати историјска истина да је удес Срба на Косову и Метохији 1941. године био сношљивији него што је то био случај у „цивилизованим” северозападним крајевима Југославије, толико сношљивији да се једноставно један с другим не могу ни упоређивати. Али, инспиратори су им исти или врло блиски. Комунисти су својски допринели и једном и другом. Зато Српски слободарски покрет сматра да треба свим силама инсистирати на даљем раскринкавању политике југословенских комуниста по националном питању и њихових злочиначких настојања да сузбију српске националне интересе и пониште све резултате ослободилачких ратова које су Срби од Косова на овамо водили. Наш је циљ утврђивање истине, а онолико истине колико је до данас утврђено сведочи да српски народ подмуклим закулисним работама лишен своје свете земље, свога сабора, свога записа, своје славе, своје наде. Прогоном, са Косова и Метохије српски народ се лишава и оие оквирне историјске и егзистенцијалне орјентације и комотно би се могао сврстати у

2. САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ

приписаних кривица невино умореним појсдинцима који су у створеном вртлогу мржње извођени пред импровизоване судове као инструменте револуционарног насиља, а не у функпији правде, и скончавали пред стрељачким водовима и без формалних одлука у огромном броју случајева. То подразумева и олузимањс опљачканс имовине коју су комунистички властодршци приграбили по узимању власти. ОТАЏБИI ICKA ЦЕНТРАЛПА УПРАВА СРПСКОГ СЛОБОДАРСКОГ ПОКРГТА Др Ђорђс Пиколић, др Трипо Зиројевић, Мирослав Шолевић, Радивој I laнић, Милија Шћенановић, Илија Живковић, Алсксандар Чотрић, Миодраг Глишић, Хасан Делић, Тодор Бошковић, Богољуб Пејчић, Милорад Вукосављевић, секрстар Војин Вулетић, предссдник др Војислав Шешељ.

изумрле народе као што су Феничани, Етрурци, Астеци и други. Векови су се низали од катастрофалног пораза Срба у косовској бици, али је Србин на Косову и у Метохији трајао и истрајавао. Паралелно с н>еговом све озбиљнијим ослобађањем из отоманског ропства, будила се мржЈва српских најближих суседа, оних који никада никакву државу нити културу кроз историју нису имали. Призренском лигом 1878. године започео је плански прогон Срба из колевке њихове државности и духовности. Србин на Косову је губио живот због песме, због детета, због бркова, због одела, али никада није остајао без наде, нити губио какву такву заштиту. Без заштите окупатора није остајао ни у последњем рату. Али, нити су Срби иити че лници Призренске лиге могли и сањати да he се једног дана појавити људи којима ништа није свето, да he никнути и из српског народа - Марксови и Лењивови следбеници. Први пут у својој трагичној историји Срби на Косову и у Метохији остали су без наде и заштите тек у Титовој Југославији. Да би апсурд био потпун, државаСФРЈ, КПЈ односно СКЈ, главни су механизми изгона српског живља с тих територија. Ноторна је чињеница да је Комунистичка партија Југославије већ насвом четвртом конгресу програмирала уједињење Косова и Метохије са Албанијом. Чак је наредила српским комунистима да у овој издаји буду челници. На IV земаљској конференцији ти ирационални захтеви ескалирају, да би на V конференцији, под Брозовим руководством, био обликован пројект ет-