Архив УНС — Листови странака

SIMA MARKOVIĆ

Portreti jugoslovenskih komunista

Sima Marković je matematiku podredio revoluciji, pa umesto univerzitetski profesor postao sekretar CK KPJ. O njegovoj smrti u Sovjetskom Savezu postoji nekoliko verzija. Izgleda da u Jugoslaviji nema istoričara koji bi se pozabavio utvrđivanjem istine o njegovoj smrti. A to je neophodno u.ovo vreme preispitivanja naše političke istorije, kada Markovićevo delo dobija sve pozitivnije atribute. Organ Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije „Proleter", u dvobroju: februar mart 1933, prokomentarisao je krajnje ironično hapšenje dr Sime Markovića, njegovo mučenje u beogradskoj policiji, i suđenje na osnovu Zakona o zaštiti države. Bez trunke elementarnog dostojanstva, „Proleter" je izrazio čuđenje zbog toga, daleko iz Pariaa, ignorišući da su upravo Simine grupe skoro celu jednu deceniju bile praktično jedini oblik kontinuiranog komunističkog okuptjanja u zemlji. Prema ovom listu, Marković je od 1929. stajao po strani od partijskog rada i celokupnim svojim držanjem i radom pomagao vojno fašističkoj diktaturi u demoralisanju revolucionarnog pokreta. Povodom dvadesetogodišnjice KPJ, 1939, „Proleter" se, po ko zna koji put, ogradio do Sime Markovića, optužujući ga za velikosrpstvo i štete koje je naneo partiji ~kod ugnjetenih naroda". U tekstu ~Za čistoću i boljševizaciju Partije", novi partijski sekretar Josip Broz je naveo; ~U Beogradu se sada vodi borba protiv partije od strane nekih isključenih, koji šire najogavnije laži protiv rukovodstva. Ti Ijudi šire glasine kakoje Sima Marković ispravan član SKP(b), da ima važne naučne funkcije u SSSR-u itd. Uprkos tome što smo mi već pre godinu danaobjavili daje on neprijatelj radnog naroda i isključen iz Partije". U izveštaju o organizacionom radu na Petom kongresu KPJ 1948, Aleksandar Ranković je ponovio predratnu službenu ocenu o Simi Markoviću. Više od pola veka, Sima Marković je u službenoj istoriji i publicistici, obeležavan kao kontrarevolucionar, oportunista, menjševik, socijal fašista, austromarksista, desničar i sitnoburžoaski inteligent. Uz te opšte, za njega je izmišljena i posebna diskvalifikacija: brandlerista (prema Brandleru, poznatom oportunisti i likvidatoru u KP Nemačke). Revolucija važnija od matematike Sima Marnović je rođen 1888. u Kragujevcu. Njegov otac Miloš bio je profesor geografije i direktor gimnazije. Jedan od osnivača i vođa Radikalne stranke i sledbenik Svetozara Markovića. Učesnik Timočke bune, suđen na deset godina robije u obrenovićevskoj Srbiji i često otpuštan iz službe. Sima Marković se još kao gimnazijalac uključio u nacionalno revolucionarni pokret. U šesnaestoj godini napisao je prvi politički referat: „Gde leži spas balkanskih naroda". Na studijama je 1907. postao član Srpske socijaldemokratske partije. Naš najslavniji matematičar Mihailo Petrović Alas je, kao prosvetni inspektor na polaganju maturskog ispita u kragujevačkoj gimnaziji, zapazio nesvakidašnji matematički talenat učenika Sime Markovića. Marković je, pošto je diplomirao matematiku i fiziku postao asistent 1911, a posle dve godine je doktorirao i izabran za docenta Beogradskog univerziteta. Neobjašnjivo brzo napisao je nekoliko udžbenika matematike za srednje škole, koji su u upotrebi ostali i kad je nakon donošenja Obznane, udaljen sa Univerziteta. Njegov mlađi kolega Radivoje Kašanin kasnije je komentarisao: „Odmah se dao na politiku i nama, matematičarima, uvekje bilo krivo što smo ga definitivno izgubili". Za razliku od Mihaila Petroviča, Bergsona i Tesle, Marković je odmah pravilno ocenio istorijsku prekretnicu koja nastaje u nauci posle Ajnštajnove teorije relativiteta. Marković je voleo muziku, najviše Betovena i klasiku i dosta dobro svirao violinu, Savremenici ga opisuju kao blagorodnog gospodina, srednjeg rasta i kestenjaste kose. Cak i kad se tim sećanjima oduzme razumljiva patina vremena, bio je neobično pitom; niko ne pamti da je nekad povisioton. U prijateljskim razgovorima je izbegavao neprijatne stvari Parlamentarna borba jugoslovenskih komunista Godine 1919, desetak dana posle Osnivačkog kongresa Kominterne, u Beogradu je održan Kongres ujedinjenja jugoslovenskih komunista. Markovićje izabran u partijsko rukovodstvo KPJ je übedljivo pobedila na opštinskim izborima 1' 20. u Beogradu, a crvene

opštine postali su: Niš, Kragujevac, Valjevo, Šabac, Užice, Leskovac. Međutim, komunisti nisu uspeli da preuzmu opštinsku upravu u Beogradu, pošto „nisu pravilno položili zakletvu". Na izborima za Narodnu skupštinu, takođe održanim 1920, komunisti su osvojili 58 posianičkih mandata, najviše posle radikala i demokrata. Sima Markovićje bio predsednik Komunističkog poslaničkog kluba u narodnoj skupštini. U nekoliko rečenica objasnio je parlamentarno delovanje komunista: „Mi smo principijelno pristalice sovjetske republike, sovjetskog državnog uređenja. Ali, dok ne budemo imali dovoljno snage da sprovedemo svoje principe u život i dok budemo prinuđeni da živimo u kapitalističkom društvu, nije nam ni u kom slu Čaju svejedno da li ćemo živeti u demokratskoj buržoaskoj državi ili u apsolutističkoj i despotskoj". U takozvani Vidovdanski ustav ušao je i jedan član, donesen na osnovu amandmana Sime Markovića, da se nacionalnim manjinama omogući nastava na maternjem jeziku u osnovnim školama. Razmatranja nacionalnog pitanja Sima Marković je prvi među vođama KPJ shvatio značaj nacionalnog pitanja u novoformiranoj nacionalnoj jugoslovenskoj državi. Mnogo ranije nego što je na Drugoj partijskoj konferenciji u Beču 12. maja 1923, na osnovu preporuke Kominterne i neuspeha legalne Nezavisne radničke partije na parlamentarnim izborima maja 1923, na kojima su građanske opozicione snage iz redova „ugnjetenih" nacija odnele veliku pobedu, odlučeno da vođstvo pokreta „angažira sve drugove koji se interesuju nacionalnim i plemenskim pitanjimada se ta pitanja u partijskoj štampi odmah počnu principijelno obrađivati", Pored brojnih pitanja u Ustavotvornoj skupštini u kojima je govorio da Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca može opstati kao demokratska država ili je jednostavno neće biti, Marković je svoje stavove o nacionalnom pitanju, koji su se unekoliko menjali od toga da postoji jedan, odnosno tri naroda, najcelovitije izložio u knjigama „Nacionalno pitanje u svetlosti marksizma" i „Ustavno pitanje i radnička klasa". Pošao je od toga da je jugoslovenska država rejativno kasno stvorena, kad je period nacionalnooslobodilačkih borbi u Evropi (od francuske revolucije do 1871) odavno bio završen. Otuda nema jedinstvene jugoslovenske nacije. Nacionalna veća naših krajeva pod Austrougarskom samo su pozvala srpsku vojsku da održi

red i spreči revoluciju, čime hrvatska i slovenačka buržoazija dobrovoljno kapitulirale pred srpskom. Međutim, Marković je verovao da dok Hrvati i Slovenci ostaju pri svojoj želji „održanja" nove državne celine, dotle nacionalno pitanje treba posmatrati kao pitanje unutrašnjeg uređenja države, dakle kao ustavno pitanje. Najbolje rešenje video je u pokrajinskim autonomijama, jer, iako Vidovdanski ustav nije formalno favorizovao nijednu naciju, postojala je uvek opasnost prilikom primenjivanja prostog

principa većine u jednoj nacionalno heterogenoj sredini. Obračun sa Markovićevim stavovima o nacionalnom pitanju izvršen je, udruženim međunarodnim snagama, u Jugoslovenskoj komisiji Kominterne. 30. marta 1925. Zinovjev je ironično primetio da Marković zaboravlja samo jednu malenkost revoluciju, Dimitrovje negirao dasituacija na Balkanu nije revolucionarna, rekavši da revolucionarna krizr. iz dana u dan sazreva, a da su glavna snaga za buduće prevrate seljački pokreti. Protiv Markovića su takođe istupili Manuilski, Kolarov i Skripnik. U svom izlaganju, Staljin je donekle ispravio ekstremnu odluku Petog kongresa Kominterne o razbijanju Jugoslavije, kao nezavisne države, zalažući se za pravo jugoslovenskih naroda da u slučaju pobede proleterske revolucije organizuju zajedničku državu na nacionalno teritorijalno principu. Međutim, u časopisu „Boljševik", Staljin se obračunao sa shvatanjima Sime Markovića, vrativši se na staru tezu daje Kraljevina SHS nastala u sudaru dveju imperijalističkih koalicija i da njene granice nisu nikako polazna i opravdana osnova za rešenje nacionalnog pitanja. Za Simu Markovića su jednostavno gluposti bili svi pokušaji da se dokaže da je situacija u Jugoslaviji „emanentno revolucionarna". Nije direktno odgovarao Staljinu, jedino se trudio da što potpunije interpretira svoje ideje, naglašavajući da je neke od njih preuzeo upravo iz jedne Staljinove brošure iz 1912. U autobiografiji, napisanoj novembra 1936, na zahtev Kominterne, Marković će o ovoj polemici napisati: „Zahvaljujući istupanju druga Staljina, uspelo nam je da likvidiramo sporove u vezi sa nacionalnim pitanjem. Ja sam ispravio sve svoje ranije greške. Uzgred rečeno, Staljin je bio u Jugoslovensku komisiju samo posle mog izričitog zahteva. Zinovjev je na sve načine težio da me übedi da nam Staijin nije potreban, jer u Komisiji učestvuje ’najbolji poznavalac nacionalnog pitanja' u ruskoj partiji Skripnik, Međutim, ja sam okarakterisao istupanje Skripnika kao istupanje sitnoburžoaskog nacionaliste i zahtevao sam da se pozove Staljin. Njemu imamo da zahvalimo što je spor uspešno okončan". Mada sve to liči na denuncijaciju već likvidiranog Zinovljeva i bezgraničnu snishodljivost prema Staljinu, ne treba zaboraviti da je Marković sa Zinovjevom i ranije dolazio u otvorene šukobe, pa ga je jednom okrivio što, premda predsednik Ko-

■ninterne, ne čita službeno glasilo KPJ, te zato i nije informisan o jugoslovenskim pitanjima. Na suđenju 12. decembra 1922. u Beogradu, Sima Marković je održao jednu od najumnijih revolucionarnih beseda: ~Mi, komunisti, ne dolazimo na sud nikada kao pokajnici skrušena lica, koji mole da im se udeli neka pravda, jer ne verujemo u vašu pravdu, jer znamo da je pravda relativna i klasna, Sudovi su klasne institucije buržoazije i mi ne tražimo od suda da se izdigne iznad klasnog interesa, ali možemo tražiti da se izdigne iznad režimskih interesa. Jer komunizam, gospodo, nije samo jedan ekonomski i politički sistem, On je jedinstven naučni, filozofski, etički i estetički sistem. On je jedna idealna harmonija, veličanstvena sinteza ekonomije, politike, nauke. filozofije, etike i estetike. To je moj ideal. A istorijski proces, koji je ispunjen nepomerljivom klasnom borbom u cilju ostvarenja tog ideala to je socijalna revoluicja. Ako je socijalna revolucija izdaja, ja sam veleizdajnik. Izvolite, sudite mi! Nikakva kazna neće biti velika i nikakva žrtva teška kad su u pitanju moji ideali." Posle izdržane dve godine robije, u Beogradu je Marković nastavio s partijskim radom, dok su rukovodstvo u međuvremenu preuzeii „levičari". Za kratko, na Trećem kongresu KPJ, u Beču 1926, izabran je za sekretara (prvi put je za sekretara izabran na Drugom kongresu, u Vukovaru 1920, zajedno s Filipom Filipovićem), Marković je 1931. emigrirao u SSSR. Uhapšen je 1938. i osuđen na 10 godina lišenja slobode. Trag mu se zameo 1942, u tranzitu iz jednog u drugi logor.'* Mali beogradski izdavač „Filip Višnjić" je 1985. štampao prvu knjigu Sime Markovića u socijalističkoj Jugoslaviji: „Turizam malih naroda" (spisi o nacionalnom pitanju). Izgleda da je tek tada postala jasna Markovićeva uloga u nekadašnjim frakcijskim borbama u Partiji. To nije bila obićna borba za vlast. Nesporazum je bio ozbiljan: da li Jugoslavija uopšte treba ili ne treba da postoji Sima Marković je nepokolebljivo verovao datreba, To mu je bio najveći greh u živofu. MrDuro Durašković u svojoj knjizi ,Osam sekretara Partije piše da je Sima Marković uhapšen 1937. i osuden na 10 godina lišenja slobode, a umro sledeće godine u toku izdržavanja zatvorske kazne. Brana Marković, supruga Sime Markovića, tvrdila je da je njemu smanjena kazna, te da je, kao slobodan gradanin, umro od perforacije čira na želucu - prim. Redakcije.

MILOMIR MARIC

Pristupnica KPJ

KOMUNISTICKOJ PARTIJI JUGOSLAVIJE

Pristupnice slati na ove adrese:

Jokić Momčilo, književnik, Vožda Karađorđa 57a, 34300 ARANĐELOVAC, telefon: 034/711-261. Dr Perović Mileta, Stevana Filipovića 36, 11000 BEOGRAD, telefon; 011/653-942. Dr Bošković Branko, Naselje llino 162, 85000 BAR, telefon: 085/25-992. Babović Miljan, Husinskih rudara 40, 81000 TITOGRAD. Dragović Branislav, Gandijeva 31a (Blok 64), 11000 BEOGRAD, telefon: 011/158-703. Stamatović Drago, Borisa Kidriča 6, 62000 MARIBOR, telefon:o62/302-121. Marković Dragoslav, Tode Dumba 100-3/6, 91300 KUMANOVO telefon: 091/24-078.

Kovač Role, Mihaila Pupina 25. T. VRBAS, telefon: 021/703-428. Rankić Slobodan, Selo Mrkovići 27. 71000 SARAJEVO, teiefon: 071/538-870. Pribišić Dušan, Mate Vodopića 30, 50000 DUBROVNIK, telefon: 050/21-322. Kosanović llija, Mikronaselje D-2/2a 38000 PRIŠTINA, telefon: 038/48-084. Apostolovski Mitke, Tode Dumba 86-XI/12 91300 KUMANOVO Vujnović Marko, prof Kikićeva 9, 41000 ZAGREB. telefon: 041/561-409.

KOMUNISTIČKA ISKRA. list Komunističke partije Jugoslavije STRANA 11