Архив УНС — Листови странака

ŽRTVE TITOIZMA

Pamtimo

Sreten Žujović i Andrija Hebrang

Počev od 1948. iz Komunističke partije Jugoslavije, koja je imala oko 400 hiljada članova, isključeno je oko 240 hiljada pod optužbom da su informbirovci. Komunisti su se izjašnjavali protiv Tita iako suznali da ih zbog toga čekaju famozni Goli otok i drugi zatvori. Verovatno bi se tako izjasnilo još više komunista da nisu preduzete represivne mere. No, s Titovog gledišta, represija je bila nužna. Da nije bilo nje ne bi bilo ni Tita. Pošto je, dakle, isključeno više od polovine članstva, KPJ je faktički prestaia da postoji. I nije preterano ako se kaže da je ona bila uhapšena. Počev od ovog broja, <Komunistička iskra' će, u više nastavaka, pisati o žrtvama titoističkog bezakonja s kraja četrdesetih i početkom pedesetih godina. U ovom broju reč je o Sretenu Žujoviću i Andriji Hebrangu, koji su prvi uhapšeni, a ujedno su i najviši rukovodioci koje je zadesila takva sudbina.

ONI SU BILI PRVI

Sreten Žujović i Andrija Hebrang su prvi komunisti koji su uhapšeni pod optužbom da su informbirovci. To su bili rukovodioci krupnog formata, koji su uživali veliki autoritet, pogotovu u Srbiji, odnosno Hrvatskoj. Sreten Žujović Sreten Žujović, zvani Crni, rođen je 1899. u maloj Vrbici. Kao dečak je sa srpskom vojskom prešao Albaniju 1915. S Krfa je poslat u Eks, u Francuskoj, gde je pohađao srednju trgovačku školu. Po završetku škole stupio je ulegiju stranaca i borio se protiv Nemaca. Kad se vratio u zemlju, radio je kao trgovinski i bankarski činovnik. Član KPJ postao je 1924. U jesen 1932. pobegao je prilikom hapšenja u Jagodini i prešao u ilegalnost, da bi iduće godine emigrirao u Sovjetski Savez. U Moskvi je studirao na Komunističkom univerzitetu nacionalnih manjina Zapada. Gotovo do rata živeo

je u Moskvi i Parizu, boraveći povremeno u Jugoslaviji, u svojstvu instruktora CK KPJ za Srbiju. 0 Žujoviću piše Rodoljub Čolaković u svojim memoarima ..Kazivanje o jednom pokoljenju": ..Proveo sam sa Žujovićem mnoge večeri u Beču, razgovarajući najviše o političkim prilikama u Srbiji, koje je dobro poznavao, i to iz prve ruke, iz susreta s ijudima iz svih krajeva Srbije. Govorio je o tome zanimljivo, živo, ponekad s humorom u njemu je žica pripovjedača; nekad je pisao kratke pripovijetke u ..Politici", On je svoje bogato iskustvo sticao u neprekidnom kontaktu s Ijudima iz raznih sredina radničke, seljačke, intelektualske o čemu je umio da kazuje zanimljivo, plastično, sa smislom za karakteristične pojedinosti, koje su osvjetljavale ličnost ili skuaciju. Bio je strog u ocjeni Ijudi, nije mario frazere i 'eprtlje, ali je bio širok i spreman da podrži i pomogne kad bi pred sobom osjetio neuka, neiskusna ali iskrena i odana borca." Krajem 1936. Žujović je postavljen za člana Politbiroa CK KPJ. Na Petoj zemaljskoj konferenciji 1940. izabran

je za člana CK, ali nije ušao u novi Politbiro. U ratu je Žujović bio član Vrhovnog štaba NOV i POJ i komandant Glavnog štaba NOV i PO Srbije. Na Prvom zasedanju AVNOJ-a izabran je za člana njegovog Predsedništva, a na Drugom zasedanju za narodnog poverenika za saobraćaj. Ušao je u vladu Tito Šubašić kao ministar finansija i na toj funkciji ostao do kraja svoje političke karijere.

Andrjja Hebrang Andrija Hebrang je rođen 1899. u Bačevcu, kod Gradine. U prvom svetskom ratu borio se u austrougarskoj vojsci na italijanskom frontu. U zemlji je radio kao privatni nameštenik, U KPJ je primljen 1920. Zalagao se za jedinstvo Partije, odnosno eliminisanje desne i leve frakcije. Hebrang je podatke iz svoje političke biografije dao ustaškom isledniku u Jasenovcu: ujasam uhićen 1928. godine. Poslije duge istrage, osuđen sam na dvanaest i pol godine, zbog komunističke i separatističke propagande. Poslije osude, bio sam otpremljen u Mitrovicu, gdje sam se zadržao četiri mjeseca, a poslije toga bio sam prebačen u Lepoglavu... U Lepoglavi sam se zadržao do 1933. godine, kada sam ponovo prebačen u Mitrovicu... izašao sam 15. veljače 1941. godine... Tamo negdje u travnju mjesecu bio sam kooptiran u CK KPH.“ Februara 1942. ustaše su u Zagrebu slučajno otkriie Andriju Hebranga i uhapsile ga, a on je tom prilikom pokušao samoubistvo, pucajući iz pištolja u glavu. Bio je u zagrebačkom zatvoru i jasenovačkom logoru. Svirepo je mučen. Na stomak mu je stavljan lonac ispod kojeg je bio izgladneli pacov. Prema zvaničnoj verziji, tada je popustio, ispričao ustašama partijske tajne i postao njihov agent. Septembra 1942. partizani su ga, zajedno s njegovom ženom i grupom komunista, razmenili za zarobljene nemačke oficire. Navodno su obaveštajci Crvene armije došli do dokumenata o njegovoj saradnji sa ustašama, pa ga je tako Kremlj imao u rukama. U ratu je Hebrang bio glavni rukovodilac Komunističke oartiie Hrvatske. Po ratu se Hebrang nastanio u Beogradu, gde je preuzeo visoke političke dužnosti: član Biroa CK KPJ, ministar trgovine i industrije, predsednik Privrednog saveta i predsednik Planske komisije FNRJ. CK KPJ se aprila 1946. pozabavio pitanjem Žujovića i Hebranga. Nasednici od 24. aprila, CK je, razmatrajući pismo koje je Hebrang uputio Kardelju, konstatovao daje Hebrang ..na nedopustiv način osumnjičio druga Tita da ga lično ne trpi" i da je reč ..o pokušaju da se političke razlike između druga Tita, kao nosioca politike CK i druga Hebranga prebace na lični teren". CK je držanje Žujovića na svojoj prethodnoj sednici, 19. aprila, ocenio ..ne samo kao pomirljivo nego je, u stvari, označa w alo i podršku drugu Hebrangu". Hebrang je kažnjen strogim

ukorom i razrešen funkcija člana Biroa CK KPJ, ministra trgovine i industrije i predsednika Privrednog saveta, a ostavljene su mu funkcije članaJJK i predsednika Planske komisije. Žujovića još nisu kažnjavali. Pošto je u leto 1948. došlo do otvorenog sukoba rukovodstava KPJ i SKP(b), Žujović i Hebrang su osumnjičeni za prosovjetsku poziciju i uhapšeni.

Zujović kao „grešnik" pokajnik Žujovićje krajem 1950. ponovo postao slobodan građanin. Novembra 1950. uputio je pokajničku izjavu Centralnom komitetu, a zatim sličnu ..Borbi", koju je ovaj list objavio sledećeg meseca. Žujović se 1. decembra 1950. pojavio na konferenciji za štampu u saveznoj Direkciji za informacije i, između ostalog, distancirao se od Hebranga. Rekao je: Interesantno je da informbirovska kampanja obično vezuje stalno mene i Hebranga, iako je njima poznato da je Hebrang bio ustaški agent. Pokazalo se da je njima takav čovek potreban i da im treba i dalje. Ja ne bih želeo da moje ime bude vezano sa njegovim. ..Grešnik" pokajnik Sreten Žujović postavljen je za finansijskog direktora ..Borbe", a kasnije za direktora Privrednog instituta, u Beogradu. U Savez komunista primljen je 1968. Umro je 1976.

Misterija Hebrangove smrti Pošto je uhapšen, Hebrang je sproveden u beogradsku Glavnjaču. Tada je Rade Žigić, ministar industrije Hrvatske (izvršio samoubistvo na Golom otoku), rekao; Vlasti se varaju da će ga siomiti. To je tvrd orah.

Jesu li vlasti slomile ..tvrd orah" ili je on sam sebe slomio? U knjizi ..Zašto su smenjivani", Dragan Marković i Savo Kržavac, novinari i publicisti, pišu: ..Staljinova pisma i Rezolucija IB samo su übrzali ’slučaj A. Hebranga’, Otvorena je istraga, koja nije do kraja rasvetlila sve pojedinosti, ali je sasvim sigurno utvrđeno da je Hebrang podlegao u ustaškom zatvoru 1942. i u ’zamenu za život’ prihvatio ’izdaju’... Pritisnut dokazima i dokumentima koje je u ratu sam potpisivao i izjava-

ma svedoka, koji su ga teretili kao iizdajnika, Hebrang je u zatvoru 1948. potpisao zapisnik istrage. Iste noći, 1948. godine, presudio je sam sebi; iskoristio je nesmotrenost čuvara i obesio se u samici". Koje noći i u kom zatvoru, građani Markoviću i Kržavcu? Ne znate, pa zato ..lupate", Uostaiom, i ..lupanje" se dobro plaća. Mile Milatović, koji je kao generalmajor Udbe, bio Hebrangov islednik, objavio je knjigu ..Slučaj Hebranga". Postoji priča da on nije autor ove knjige već Dobrica Ćosić. Ako je i tako, knjiga je, u svakom slučaju, zasnovana na Milatovićevom kazivanju. A on

kaže da se Hebrang u svojoj ćeliji obesio o radijator. Dragan Kljakić, publicist i bivši oficir, u svojoj knjizi ..Dosije Hebrang" piše da se Hebrang nije obesio. Nego: ..Poslije ponoći (svjedočenje ondašnjih stražara Sretena Čabarkape i Doka Milovića) dežurni milicionar je, pod nagonom fizioloških potreba, ustao i otvorio vrata. Stražaru u hodniku rekao je da pripazi na zatvorenika ’za trenutak’. To međuvrijeme Hebrang je pribrano iskoristio. Jurnuo je prema radijatoru i svom snagom, temenom glave, udario u rebrasti metal. Trag krvi do polovine sobe navodio je na zaključak da se samoubica, vjerovatno, ponovo vratio i zaletom udario glavom u radijator. Drugi udar je bio smrtonosan. Sve se to odigralo u desetak sekundi. Ljekar, koji je uskoro pristigao, mogao je samo da konstatuje smrt". Zbog Hebranga su uhapšeni njegova žena Olga Hebrang, predratna saradnica Francka Klincova, ratna saradnica Bogdanka Seka Podunavac, šef kabineta, pa čak i kućna pomoćnica. Olga Hebrang je u zatvoru ostala 12 godina. Francka Klincova, Bogdanka Podunavac navodno su u zatvoru izvršile samoubistvo. Mnogi Jugosloveni veruju da je Hebrang übijen. Tom verovanju su znatno doprineli pomenuti autori knjiga o njemu.iako su oni želeli da postignu dijametralno suprotan efekat. Istorija će mutatis mutandis jednog dana rasvetliti i Hebrangovu smrt. Njoj, đavo da je nosi, ništa ne ostane nepoznato. Uporna je, neopotkupljiva, rije kao krtica. No, dok istorija obavi svoj posao, ne bi biio IžWfcilHou)u€c da se pojavi još koja verzija o Hebrangu i radijatoru. Evo jedne hipotetičke verzije; Andrija Hebrang je ležao na krevetu. Radijator mu je prišao tiho, nečujno. I svojim rukama ga zadavio. ■

JOVAN PETRIČEVIĆ

ODLAZAK „CRVENOG DEČAKA"

Pozajmljeno

Nema te istorijske slike Italije, ma kojim se bojama bojila, na kojoj Pajeta ne bi iniao svoje mesto. Neobično je samo to što ne postoje ni dva čoveka u Italiji koji bi Pajetu naslikali na isti način. Zašto Pajetu svako vidi drugim očima? Orijanta Falači: Najneverovatnija biografija na svetu u kojoj su se u istoj ličnosti našli najveći siledžija italijanskog Parlamenta, i današnji prvi diplomata KP Italija". Toljati: „Samo je Lenjin mogao datako zapali mase na nekom trgu kao Pajeta." Đorđo Boka (još jedno veliko ime italijanskog novinarstva):... Jednom mi je pričao da je na robiji, iz čista mira, u cilju podizanja morala i čvrstine, zabranjivao svojim drugovima da puše neko vreme: što, to je Pajeta, fanatik. „Amendola (ovom autoru):" Pajeta.to ti je potpuno suprotno od onog što je Amendola. Ako sam ja često bio „slučaj" u Partiji, Pajeta nije bio nikada, pati sada vidi štaje on. Andreoii (predsednik vlade):" Tako visoka kultura, tako gvozdena volja i tako oštar jezik nisu zabeleženi od pada Rirnskog carstva naovamo.“ Ponovo Orijana Falači: „Najduhovitiji čovek Evrope." Opet Amendola: „Vidim da si juče razgovarao sa Pjeteom. Dobro, onda znaš šta je dogmatičar." „Opet Đorđe Boka: „On mora da crpe snagu od samih bogova. I dan-danas, kada izgleda najumorniji i najutučeniji, izbaciće najbolji vic godine kao pre neki dan. Idemo Pajeta i ja hodnikom direkcije Partije i vidimo Amendolu kako protrča pored nas. Pitam Pajetu hoće li se vratiti, jer imam nešto da ga pitam; a Pajeta praveći aluziju na Amendolinu veliku publicističku delatnost kaže: „Hoće, brzo će se vratiti, verovatno je otišao jedan čas da napiše članak za naš partijski dečiji list." E, pa Đankarlo Pajeta, stvarno, ko si ti: puritanac, dogmatičar, siledžiia. filozof, dinamitaš, svetac, fanatik, đavo, monah, diplomata, divlji samotnik...

Ovaj razgovor, vođen prošlih dana u Rimu, bio je zamišljen kao pokušaj da se napravi portret ličnosti Đankarla Pajeta, starog komuniste i borca. Zato novinar uzima slobodu, koju uostalom Pajeta dobrovoljno nudi, da mu se suprotstavlja i staje na „žive rane". Prekidam Pajetu dok govori o svojim diplomatskim iskustvima i izvodim mu spisak predmeta koje je za vreme svoje duge poslaničke karijere u italijanskom Parlamentu, po svedočenju italijanskih novinara, bacio na glave svojih političkih protivnika i to direktno sa govornice. U tom spisku su, među ostalima, mikrofon (jednom prilikom, i ceo statak za. mikrofon), čaše, stolice, mastionice, nalivpera, vazne, kaljače. Da li su to baš, pitam, maniri jednog diplomate? Da, postojao je i takav Pajeta. Ali, bio je to čovek, koji je imao partijski zadatak da se u Parlamentu bori protiv fašističkih poslanika i da se hvata za gušu sa njima. Jednom prilikom sam u Parlamentu ošamario i samog Almirantea, šefa neofašista... Pajeta objašnjava da je sebe uvek smatrao disciplinovanim vojnikom Partije i da je radio uvek ono što mu je Partija stavljla u zadatak. A i vojnik, kaže, dok puca u drugog vojnika, ne radi to iz zadovoljstva, već zato što izvršava svoj patriotski zadatak. Ja sam u Partiji ipak bio vojnik, dakle jedna vrsta srednjaka, umerenjaka. Ja verujem da revolucionar, ozbiljan čovek, može izraziti svoju ličnost ali da ti izlivi osećanja uvek moraju biti u granicama razuma. Nisam postao diplomata stareći, kako ti kažeš. Možda je istina da plaćam dugove mita jedne ličnosti Pajete koja je imaginarna. Dešavalo mi se, neretko, kada bih dolazio u neko drugo mesto, da mi neki komunista, naš stari drug, kaže ne

bez ponosa: „Mene ovde zovu Pajeta", a mene je bilo sramota jer taj čovek, najčešće ne bi ličio na ono što sam ja želeo da bude Pajeta. Treba međutim priznati da kada čovek sebi dozvoli neko ponašanje, to mora i da plati. Možda ja to sada plaćam, možda sam bio popularniji nego što sam to voleo i zasluživao. Otome će odlučiti istorija, ako se uopšte udostoji da se zainteresuje za mene, Dobro druže Pajeta, šta za tebe znači politika, šta znači baviti se poiitikom? Je li politika borba za vlast, kao što bi rekao tvoj „prijatelj i neprijatelj", a moj kolega Boka, ili je politika borba za kulturu, kao što bi rekao Amendola, ili šta? Pre nego što čujemo šta Pajeta misli o politici, valja čitaocu objasniti zašto uzimam tako često, u razgovoru sa Pajetom, za primer Amendolu, Pajetinog partijskog druga i možda najboljeg prijatelja. Pajeta i Amendola su, naime, iako članovi istog, najužeg rukovodstava KP Italije, kao rogovi u vreći; stalno se bockaju i očigledno o mnogo čemu misle suprotno. To ni njih dvojica, ni Partija ne taje. Politika se najbolje može definisati uz pomoć filologije. Politika je postala od reči „polis" grad, država. Znači, govoreći vulgarnim rečnikom, baviti se politikom znači mešati se u poslove drugih, znači patiti ako izgubimo jedan procenat glasova u Sirakuzi, znači biti zadovoljan ako Ijudi više čitaju, i to dobrih knjiga, biti nesrećan kad mladi izgledaju izgubljeni i bez budućnosti. Rekao bih dato znači proširiti horizont svog privatnog života izvan uobičajenog interesovanja. Baviti se politikom znači baviti se mukama i teškoćama drugih kao da su tvoje muke, i zbog toga se žrtvovati pa i dati svoj život. To je za mene, u osnovi, politika.B

(NtN)

KOMUNISTIČKA ISKRA, list Komunističke partije Jugoslavije STRANA 13