Архив УНС — Листови странака

ДРАГОЉУБ С. ИГЊАТОВИЋ ДВЕ ПРОЗНЕ ПЕСМЕ

ЛИТЕРАЛНИ ПОДЛИСТАК

ХЕРОДОТОВА ПАРАДИГМА Херодот записује: „Дарије постави за намесника у Сарду свога брата од стрица Арта Френа, па са Хистијејем отпутује у Сузу, а за команданта војске у приморју постави Отана, чијег је оца, Сисамна, који је био краљевски судија, због тогашто језановац изрекао неправедну пресуду, краљ Камбиз погубио и дао да се одере, а од његове коже исекао каишеве и њима обложио столицу са којеје изрицао правду, А сина овог погубљеног и одераног Сисамна именовао је Камбиз за судију и саветовао му да увек има на уму на каквој столици седн и суди.“ Даље спеди: Овај син. Отан, седећи у нареченој столици, судио је и пресуђивао, уистину држећи све на уму и све памтећи. Имао је од најближе родбине, осим женскиња, сина и зета, па уради овако: прво је оптужио и посекао краљевог благајника због похаре дворске ризнице која, међутим, беше и остаде нетакнута, затим погуби зета, измисливши му разбојништво, и, напослетку, смакну сина због непостојећег уморства. И учини још и ово: спали своју судијску сголицу опшивену кожом, пепео сасу у ћуп, ћуп постави насред главног трга, и наћупу записа: Овде су похрањени посмртни остаци праведно погубљеног судије који је пресуђивао подмићен. Нека навек казна за недело буде казна а не злочин. Сад већ било који самодржац и тираниа могао је да убије Отана, али није морао дага дере ни дасе служи његовом кожом Јер, акоједа тоуради и имао за шта, није имао за кога.

О УМЕТНОСТИ И УМЕТНИКУ Темељан закон уметности јесте онај којн обавезује уметника да, у свом делу, буде најпре чињеничан, истинит. У 16. веку, кад је Отоманско царство било на врхунцу моћи, као султанов гост, из радозналости и зарад престижа, у Стамболу је боравио неки италијански сликар, Венецијанац. Желећи да угоди Турцима, сликао је велика платна неког боја, неке сече, са много обезглављенихтелеса. Једног млаког предвечерја, у досади, показа, и султану. Султан дуго, пажљиво гледаше. Рече, да нијетако, и нареди дадоведуједног робаи целата. Нареди џелату, ту, у свечаној дворани, на скупоценом сагу, поред слике, да посече роба. Глава се закотрља, одскачући, безвучно, као кроз зејтин, а султан узе сликара за руку и приведе га телесини, показујући му врат. Гледај, рече султан, кад одсечеш главу, кожа врата се повуче, намрешка, и руб посекотине буде широка колајна голог меса и беле'сукрвице, а на твојој слици није тако. Згрожени султановом свирепошћу, историчари бележе да је сликар, уплашен, одмах напустио Стамбол. Згражање не престаје до данас. А, уистину, за смрт роба крив је сликар. Казивао је оно што нијезнао и доживео, казивао је оно што је измишљао и умишљао и тиме, изневерио темељни закон уметности. (Из необјављене књиге Оглед о оружју)

РАЗГОВОР О РОБИЈАМА НА СЛОБОДИ

ДРАГОЉУБ С. ИГЊАТОВИЋ, писац и песник, објавићеу наредним бројевима „Радничке правде“ свој први интервју на свом матерњем језику. Говориће о ономе чему се упорно ћути или лаже, о сукобу Јосипа Броза и „Књижевних новина“ с краја 1967, и почетком 1968; о студентској побуни 1968, о штрајку глађу у знак солидарности са рударима Какња, о побунн поводом хапшења Владимира Мијановића, о “продоРУ“ троцкиста у Београд, о периоду владавине либерала, о години 1974, погубној за све живо, о свом говору на Дивчибарама, о својим робијама по затворима и робијама на слободи, о грађанској смрти, о суђењу његовом адвокату Срђи ГТоповићу, о срамотама, лицемерју и слуганству водећих српских интелектуалаца, о разговорима српских и хрватских опозиционара 1978, о убиству Јована Баровића 6, фебруара 1979, о Момчилу Селићу и контроверзама у вези са његовим случајем, о превођењу Едварда Коцбека, о нечем трулом

око књигеГојкаЂогаи његовог процеса, о суђењу шесторици и смрти Рацомира Радовановића, о Косову, о националном питању, о радничком пнтању, о бољшевицима, о новокомпонованим хистерицима, о фашистоидној Европи, о Слободану Милошевићу и квалитету његбве власти, о новом руху коминтерноваца... LET IZNAD GOLOG OTOKA

Rođena 5. januara 1928. godine u Crnoj Gori. Učesnik NOR-a od svoje 15. godine. Oficir JNA i Narodne milicije. Početkom 1951. godine optužena za agitaciju i propagandu u korist Informbiroa i osuđena na pet godina strogog zatvora i godinu gubitka građanskih prava. U Glavnjači, na Golom otoku i u Stocu izdržala četiri godine. Po puštanju na slobodu godinu dana bila bez posla, četiri godine radila kao daktilograf i 29 godina kao novinar. Sada je u penziji.

REČ RECEZENTA (1) U prvom talasu golootočkih muških uspomena, tek uzgredno je napomenjeno da su i žene zatvarane u vreme Rezolucije Informbiroa. Začudo niko se, čitajući sve te strahote, nije prepao, užasnuo i otvoreno zapitao: Ako su oni ovako prošli, kako li je tek bilo njima - mučenicima!? Postoji čitav literarni žanr o neljudskim stradanjima žena u fašističkim konc-logorima, a objavljena je i potresna knjiga Margarete BuberNojman „Biia sam Staljinova i Hitlerova zatočenica”. Međutim, našestradalnice-„ibeovke” dugosu potištenoćutale kaozalivene. Ujavnostije samo prepričavana tragična sudbina Brane, supruge prvog našeg komunističkog vođe dr Sime Markovića, praćena obaveznom propagandnom legendom kako nikako nije htela da prihvati uveravanja islednika da joj je Staljin übio muža u Sibiru, da bi se posle osude Staljina u SSSRu sva izgubljena obesila na majčinom grobu. Roman istine Rosande Dragović Gašpar „Let iznad golog otoka” u mnogome ispunjava razumljivu znatiželju šta se događalo u takozvanim ženskim logorima za osuđenice po liniji Informbiroa. Surovi metodi tučnjave, golootočkog komunističkog kamenog doba, ispiranje mozga, lomljenje kičme, pretvaranje Ijudi u krpe, kojimasu doušništvo, potkazivanje i urnisanje nevinih na slobodi propisivani kao vrhunske moralne vrline, uz gromke revolucionarne pesme u slavu Tita i Rankovića. Sve to u izolovanom ženskom delu pakla deluje neuporedivo stravičnije, pa prema tome do sada znane muške priče sa Golog otoka deluju otprilike kao romantične, tragikomične usomene sa radne akcije. Autorka je svoju knjigu, na žalost, morala prvo odistinski preživeti. Sudbinu joj je promenio plavi koverat sa tajanstvenom porukom jednog rođaka: ~Mi noćas bježimo preko granice. Iz Albanije ćemo dalje. Tebe ostavljamo u Beogradu. Bićeš nam veza. U tebe imamo povjerenje. Javiću ti se. Čekaj!" Njoj, oficiru naše kontraobaveštajne službe, nadležni nisu hteli poverovati da nije učestvovala u zaveri i pokušaju bekstva grupe oficira koji su nastojali organizovati razorni špijunski centar. Osuđena je na pet godina zatvora, Sve ostalo jejedna velika mora. Prava epidemija bola i straha, koju je ona savladala sa neverovatnom dozom bezazlenosti i dobroćudne naivnosti kao nužni usud sudbine, spremna da po izlasku na slobodu krene u novi život sa svedočanstvom odlično položenog stručnog ispita za polukvalifikovanog radnika krojačke struke.

Milomir Marić

REČ RECEZENTA (2) U do sada postojećoj memoarskoj, publicističkoj i pripovedačkoj građi iznaših Gulagazavreme 18-a, ovapripovedačkatvorevinaprvežene - učesnika i svedoka - koja o ovoj bolnoj temi naše bliske prošlosti piše na umetnički književni način, predstavlja dragoceno svedočanstvo o tome kako se jedno mutno i do apsurda dovedeno istorijsko vreme prelamalo kroz dušu žene-revolucionara, koja je na najgrublji i najsuroviji način, na svojoj koži osetila i doživela kako „revolucija jede svoju decu”. Pisan tvrdo i oporo, bez patetike i ženskog „nagvaždanja”, pregnantnom i jezgrovitom rečenicom, bez suvišnih reči i izliva emocija, ali sa blistavim introspekcijama i refleksijama, koje se iskazuju osobenom leksikom, roman Rosande Dragović - Gašpar jedinstven je i neponoviv u sazvežđu dela sa IB tematikom upravo zato što iz njegove jezgre zrači jedno snažno osećanje stida, besmisla, poniženja i patnje žene - junaka u našem istorijskom vremenu.

Jovan Angelus

Rosa Dragovlć - Gašpar (Akvarijus 1990)