Архив УНС — Листови странака

БРУКЕ ВЕЋЕ ОД ГИГАНТА

ДИРЕКТОРСКИ СКАНДАЛ У ПКБ-у

Огромна већина челних људи друштвених предузећа у саставу Пољопривредног номбината „Београд“ не хаје за радничке муке • У одбору за јубилеје—4s. година ПКБ, налазе се и људи који су хапшени због коцне • Сами себи издају решења за кадровсне станове • Товилиште радничко насеље

Главно је бити дирђктор неког од седамдесетак такозваних „друштвених“ предузећа из састава Пољопривредног комбината „Београд" у Падинској Скели. То је већ „срећна звезда“ под којом је рођен не само тај директор него и његова породица, па и најближа родбина. Јер, сви скупа уживаће у чарима дубоког цепа, вожње луксузним лимузинама, сгановања, углавном, у солитерима велеграда. А ту су и бројне, ситне, привилегије, разумљиво... Уколико је неко, пак, радник, онај, дакле, обичан човек, у том истом ПКБ-у,е, он ће становати, претежно. у десетак бивших салаша Панчевачког рита, такозваним „насељима ПКБ-а“. Којих се, прво, кад нешто треба поправити у корист житеља тих насеобина у мочвари, одрекне сам ПКБ. Наиме, упутиће своје раднике на Општину. Акад ови дођу у Палилулу, онда itx она враћа у ПКБ. И тако наш раденик иде од немила до недрага. Стално, на жалост, остајући у „свом насељу": Дунавац, Врбовски, Бесни Фок, Глогоњски или Јабучки рит, Товилиште, Падинска Скела, Прелив, Широка греда... Како је тамо, већ и сами називи сведоче непознато је чак и из чега су изведени, сем, и то понеки назив, из околних водурина.„ А „Товилиште“ је, ваљда једини пример у Јутославији где је по стоци дат назив људском насељу, јер су се, најпре, ту, пре коју деценију, почеле заснивати - фарме. У тим својеврсним „кибуцима срама и беде“ немани амбуланти, ни исправних говорница за телефоне. Свејеусмерено нацентрално насеље - Падинску Скелу, где се пре неколико данаједан човек шлбгирао, на 18. километру од Београда дакле, али до лекара није дошао, јер нема телефона - у прекиду су нема лекара, јер недеља је, нема превоза, јер се проширује Зрењанински пут од Панчевачког моста до Борче. И, тако у „резервату“ - живи, скапај, шлогирај се, воља ти, изборјенеограничен, умуци радничкој, људској... Е, да, има и још „неограничених могућносги" за сваког радника ПКБа у Панчевачком риту: може да се гуши смрадом из оближње кафилерије, цреваре, санитарне кланице. Ако му то не „одговара", нуди му се „мирис“ шећеране током целе јесени. Не буде ли хтео нос да окрене ка том „слатком колосу“, који, узгред, због вишегодншњих, катастрофалних, губитака још зову и „ново гробље“, онда тај исти раденик може да упути „вангоговски“ поглед на ритска - поља: тамо се свакодневно износи и растура ђубре, из стаја, испод крава. И тај „миомирис“ стајњака кад допре до радничког прозора - ништа „лепше“. Само, несрећни, домаћин да пожелида му сгигну - гости. Да умру у његовом наручју од гадлука, као уклети изгнаник кад се врати на - родну груду... Тешко је наћи примера где је „раднички Устав“, покојни Закон о удруженом раду,. толико био искоришћен за производњу директора као у Пољопривредном комбинату „Београд". Јер, овде су, да би се домогли наслоњача какве - такве фотељице, у ООУР претваране економије, гараже, машинске станице,

млинчићи, речју; све! У једном тренутку, крајемl9BB. године, ПКБ је имао 375 директора, 587 помоћника директора, заменика - ако нас евиденција не - око 60, у врховништву: Пословном одбору, седело је око 20 људи, а међу њима чак и са основном школом. Директори су постајали и откупљивачи, референти, џамбаси, ко све не. Разуме се, свака часг - часнима. И стручнима. И таквих је, понегде, било. И, шта сад? Далеко од стварне радничке муке, и - одлуке, ти малограђани, недовољно пословно способни људи, одмах су две ствари на-

правили: купили за себе - лимузине. И тапацирали врата својих - уреда. Чак и они који су, рецимо, имали канцеларијице у - трошним баракама. Да се види ко коси, а ко воду носи. Други потез је био - терање колектива у губитке. Па се крак маказа ширио: на једној страни луксуз, сујета и бадаваџилук, на другој привредни хаос. Но, на руку им је ишло зидање цена, као мотор инфлације. Тако су они радили, у трци да амбис, ипак, буде што мањи, у корисг штете својих колектива. Нико их, међутим, није прозивао. Напротив, у многим колектив-

има су поново бирани, вештим манипулисањем „својих“ делегата у такође „својим“ радничким саветима или конкурсним, кандидационим, кадровским, координационим и каквим све не измишљотинама Кардељевог абортираног „теоријског прилаза питањима самоуправнОг одлучивања радничке класе“. Докле иде ароганција а низа директора у ПКБ може, уз све што смо изнели да покаже и још сијасет примера. Мр Никола' Милутиновић, заменик генералног директора ПКБа, уселио се, дивље, у суперконфоран стан у Улици Хаила Селасја у Београду. Тај апарате, међутим, припадао је, по решењу и свим релевантним одлукама, другом човеку Раденку Ковачевићу из Новог Београда. А исти Милутиновић је становао само двеста метара подаље од новог стана, у трособном стану, у Улици Проте Матеје. Скандал још траје: магистар Милутиновић има у џепу кључ стана, а инж. Ковачевић решење. Први се шепури у конфору, други обија надлежна места да отме оно што је законски добио. Или, Ђорђе Кулаш, као помоћник председника ПКБ-а, пре коју годину, с малобројном породицом, добија чак четворособан стан у центру Београда, излазећи из такође великог стана, опет у центру престонице. А одмах за њим, док се квака није ни охладила, у Кулашев стан улази Животнје Илић, тек тих дана „дошавши“ у ПКБ. Драган Ковачевић, доведен из чувене „Ечке“ да развије рибарство у ПКБ-у, добија стан из ненаменских средсгава, из инвестиције за рибњак у Опову. Стан се проглашава - кадровским. А Драган, после две-три године „рибарења“ брише у - редовну пензију. Кроз судске параграфе, или досијеа правобранилаца самоуправљања, прошло је још мноштво станова челника ПКБ-а, о чему ћемо, такође, другом приликом, опширно. Као и о свим именима грешника који су слабим пословањем, прекомерном репрезентацијом, идилама, и на све друге бескрупулозне начине, завлачили руке у друштвени и раднички џеп. Какви су многи директори у ПКБ-у могу, на жалост, да покажу и следећи подаци. Ускоро ће, 27. децембра, бити обележена 45. годишњцца оснивања овог водећег снабдевача Београда храном. Мада се не зна тачно ни да ли је то датум стварног јубилеја, јер се сае до 1980. године од стране званичника ПКБ-а говорило, чак је и на „глави“ листа радника ПКБ-а то писало: „основан 1946“. Е, сада, зли језици кажу даје мр Милојко Вељковић, доскорашњи председник СОУР ПКБ, узрок промени - рођендана. Јер, он је изабран 1980. године, уместо вечитог Петра Зечевића, који је 33 године седео у фотељи првог човека, па је требало Перу испратити - да би славље било што веће - о „округлом јубилеју“. Тако је ПКБ постао годину дана старији, узета је за „оснутак“ 1945. да би се обележио 34. рођендан. Но, било како му драго, сада су у „одбору за прославу јубилеја - 45. година ПКБ“ и такви људи као што је Драган Ивановић, директор Малопродаје, који је, са једним бројем директора истог ПКБ-а. једне ноћи био доспео иза решетака ГСУП-а Београд, јер је „друштванце“ било затечено у - коцкању, Где? У службеним просторијама РО „ПКБ-Комерц“, Улица Љутице Богдана, 2. Београд... Тужна повест о скандалозном понашању низа директора у ПКБ-у може бити фељтонски дуга. Мучно је њен „филм“ куцати у машину, невољно ra је предочити нашим читаоцима, Ипак, ради истине, и савести, ево, објављујемо шта се ради у поменутом југословенском агрогиганту.

Никола Ј. Мариновић

IВШI