Архив УНС — Листови странака

ПОЛИТИЗАЦИЈА ВИЛХЕЛМА РАЈХА

Пнше Др. Жарко Требјешанин

Још знатно раније, пре коначног раскида са психоанализом, темпераментниијогунасти аналитичар, Вилхелм Рајх, осећаојенелагодностуконзервативном психоаналитичком окружењу. Оквир психоаналитичке теорије постајао му је тесан, а све више му је сметао страх психоаналитичара од разорних последица критичких Фројдових увида у човекову ирационалну природу, динамику постискивања и настанка неурозе. ПОБУЊЕНИ ПСИХОАНАЛИТИЧАР Рајхова побуна против окоштале, канонизоване и конформистичке психоаналитичке теорије и праксе није била искључиво и примарно мотивисана теоријским разлозима, већ, чини се, превасходно кобним историјским догађајнма и потресним животним искуствима. Његово све радикалније инсистирање на субверзивној политичкој и осоцијалној димензији психоанализе, које је прерасло у обликовање једне политичке, фројдомарксистичке психологије, имало је свој лагани и логичан ток, чврсто укорењен у његовој практичној делатности. Овај драматични и темељни пут политизације и теоријског сазревањајогунастог психоаналитичара може се пратити пре свега захваљујући Рајховим освртима на сопствену интелектуалну прошлост / Рајхова казивања о Фројду, Људи у невољи, и уводна поглавља Функиије оргазма из. 1942./, али и пажљивим анализама генезе Рајхове теорије од стране његових биографа (Мајрон Шараф, Дејвид Боадела, Жан - Мишел ГТалмије и др.) По завршетку првог светског рата започиње Рајхова политизација, када се он као бечки студент 1919. године укључио у “омладински покрет“ социјалдемократа. Убрзоје постао један од најрадикалнијих и најборбенијих поборника овог романтичарског покрета младих, упереног против свих конвенционалних и традиционалних, а посебно ауторитарних односа и друштвених институција /патријархалне породице пре свега, у име слободне, неспутане љубави и “повратка природи“/. У овом антиауторитарном аусгријском и немачком покрету, који ће своју бурну планетарну репризу доживети крајем шездесетих година нашег века, осим Рајха били су и други доцније изузетно значјни лево оријентисани психоаналитичари као што су Сигфрид Бернфелд, Паул Федерн, Ото Фенихел и др. У омладинском покрету револуционарни жар младалачког “буђења пролећа“ био је спојен са психоаналитичким залагањем за сексуално ослобођење. За младог Вилијаучешће у Покрету било је његово политичко ватрено крштење тј. тадаје први пут држао просветитељска предавања радничкој омладини о психоанализи и њеним ослободилачким моћима у процесу образовања “целовите личности“. Други, значајнији период у политизацији овог “непоћудног“ аналитичара био је његов психотерапеутски рад на бечкој клиници (1922-1930.) са сиромашним, сруштвено маргинализованим људима чије су психичке тегобе биле у најтешњој вези са њиховим материјалним крајње неповољним условимаживота. Још 1918. године на међународном конгресу психоаналитичара у Будимпешти Фруед је изнео идеју о оснивању “отворене" клинике за психоанализу доступне “најширим народним слојевима" у којој би лечење било бесплатно. / Истина одмах је изнео своју бојазан да ће се у овим установама за масовну психотерапију „чисто злато психоанализе“ неминовно мешати са “бакром сугесгивне терапије".) Ово његово излагање сведочи о томе да је утемељитељ психоанализе итекако био свестан социјалних ограничења психоаналитичке праксе којајеусмерена “на добросгојеће горње слојеве друштва" и да је био, што се обично превиђа, осетљив за друштвене и психолошке проблеме сиромашних људи који, у поређењу са друттвеном елитом “неизмерно теже пате под неурозама“, Фројд опомиње савест друштва “да и сиромах има исто право на пружање душевне помоћи какво већ сада има на хируршку“, и упозорава да “неурозе не угрожавају народно здравље мање од туберкулозе“. Ове Учитељеве теоријске ставове и “фантастичне“ визије будућег рада психоанализе, његов ревносни и бунтовни ученик, Вилхелм Рајх, убрзо ће, упркос бројним тешкоћама и отпорима, својим преданим и неуморним залагањм преточитиуконкретну праксу. У рад БечкеклиникезапсихоанализуРајх је укључен од самог њеног оснивања у мају 1922. године (прво у својству асистента а, касније, помоћника директора), где се у току осам година врло подробно упознао са психологијом и социологијом беде која му је, пак, открила сву беду и немоћ психоаналитичке терапије у широкој примени на масовне, “епидемијски распрострањене" неурозе. Психоаналитичари, по правилу, уопште нису знали у каквим животним приликама живе њихови пацијенти; они би се помно распитивали и за најситније појединости фантазама из пацијентовог детињства, али, сматрајући то неумесним, нису ништа питали о томе у каквим реалним социјалним и економским приликама живе сада њихови пацијенти, На клиници, па'к, ова се питања нису могла избећи. “Често је социјална помоћ била најхитнија и најнеопходнија ствар. Одједном се указала суштинска разлика између приватне праксе и праксе иа клиницн“, наглашава Рајх. Ово сазнање “оставиће неизбрисив траг у његовом животу и навешће ra да својим истраживањима да револуционарну димензију“, каже Палмије. Наиме, Фројдов бунтовни ученик доћи ће на Бечкој клиници до чврстог убеђења да само радикална измена друштва може искоренити беду маса (“емоционалну кугу“). Лечење појединца представља узалудан посао;

неопходно је “лечити“ само “болесно" друштво које законито продукује неуротичне и несрећне људе. “Радничке неурозе", Рајх је видо као “сирову непрекривену побуну против душевног покоља" укратко, као “гротескну трагедију“. РАЈХ У ПОКРЕТУ МЕНТАЛНЕ ХИГИЈЕНЕ Даља Рајхова политизација и брига за душевно здравље сиромашних и потлачених слојева, везана је за покрет менталне хигијене, Овом покрету, којем се. прикључио 1928. године, Вилхелм Рајх је донео револуционарну страст “препознавање неуроза као друштвеног проблема“. Познати трагични догађаји у Бечу 15. јула 1927. године, кадајеууличним демонстрацијама радника (у којима је и Рајх учествовао) “стотину људи било убијено, а хиљаде рањено“, што је и Фројда ужаснуло (“да ли ће свет, после овога и даље постојати“?), толико су огорчени и потресли Рајха, да се одмах учланио у комунистичку партију Аустрије. После ове незаборавне лекције из “практичне социјологије“ одлучио је да се посвети истраживању “друштвених основа" масовних психичких обољења. У јесен 1927. године Рајх предавањем “Сексуалне невоље маса“ пред бечким студентима медицине, започиње непрегледан низ просветитељских предавања из менталне хигијене, сексологије и психоанализе. Његова замисао је била да деловањем у масама, указивањем на социјалне узроке психичких проблема у браку, породици и другим међуљудским односима предупреди јављање неуроза. Фројд га је у овим напорима, каже Рајх охрабривао, говорећи му: “Иди напред, иди само напред!" Када му је, међутим његов радикални ученик рекао да намерава да се ухвати у коштац са главним узроком настајања неурозе, са породицом, Фројд ra је упозорио: “Е, ту ћете дирнути у осињак!“ Да би остварио своје намере Рајх је почетком 1929. године основао „Социјалистичко друштво за сексуално саветовање и сексологију", у којем су били још неки бечки психоаналитичари. Проблеме адолесцентских незадовољстава, питања абортуса, проблеме психолошке и социјалне бедеу браковима као и друге проблеме менталнехигијене очигледно не могу разрешити појмови попут Едиповог комплекса. “С тим не можеш ништа направити", схватио је Рајх. И ту почиње његово практично отварање према социологији. Под Рајховим руководством у Бечу је основано шест центараза сексуалну хигијену радника и чиновника. Овде су клијенти могли да добију бесплатне, конкретне и корисне савете о контрацепцији, прекиду трудноће, о сексуалним проблемимаубраку и изван њега, о васпитању деце итд. У свом раду на подручју менталне хигијене, суочен са дубоким социјалним коренима психичке беде. Рајх је трагао за теоријским упориштем изван психоанализе, у некој од социолошких теорија. Тако је овај социјално и критички оријентисан психолог доспео до Марксове револуционарне друштвене теорије.

СУСРЕТ СА МАРКСОМ Заправо, строго Гледано, Рајх никада и није доспео до самог Маркса, до његове антрополшке теорије! Ово може да звучи невероватно и парадоксално ако се зна да је Рајх оснивач фројдомарксизма. То је, међутим, неоспорна истина, која ће се лако указати свакоме ко изврши брижљиву текстолошку анализу његових фројдомарксистичких списа. У њима се Маркс спомиње искључиво као економиста, социолог и револуционарни идеолог, а и то углавном из друге руке, у рпиачењу Енгелса и њему сродних “правоверних“ мар систа. У својим теоријским делима у којима повезује психоанализу и марксизам Вилхелм Рајх ослања се не толико на Маркса, колико на ортодоксни, дијаматовски марксизам, или, прецизније, енгелсизам.^ У току деценије дуге политизације Вилхелма Рајха, зачиње се плод сусрета психоанализе са марксистичком социологијом, а период ембрионалног развоја фројдомарксизма окончава се рођењем 1929. године када излази Родхов чувени и већ одавно класични спис Дијалектички материјалпзам и психоанализа. Пнше Др. Жарко Требјешанин

LИJEČNIK KOD SIROMAHA

MIROSLAV KRLEŽA

Kralkovidan gospodin s htadnim mekanim prstima što htade kao kamfor topla usjana rebra, s gumenim cijevima od kaučuka i srebra pripa znojno mesto po stegnu i na krstima. Оп ima rukavice od jetenje kože skupe i njega vani čeka vlastita karuca. Svjetluca staklo cvikera i hladno paluca? sve tajne tijela Njemu su prozirne i glupe. Oprali su pred Njim sve stolice i daske poda te ribahu dugo lavor pepelom i pijeskom, svjetlucaju čaše svečanim

bljeskom. čitava kuća plaho i oprezno na prstims hoda. Žena se stiđi; dršće u ruci platno gruboga ručnika od muko se znoji za bijedu sobe, prnje tratjave, U očima toga stranca sve su stvari kaljave; on misli na svoje lovaeke blistave puške, za zeca na livadi, na vlagu pasje njuške, na odmor poslije ručka: stolice od slame, na dugove, na ruže, perunike, ciklame, na smiješak lutke: mlade u bijelini dame.

(Iz KNJIGE PJESAMA - Izdavačka knjižarnica Gece Kona, Beograd, 1931)